На данашњи дан краљ Александар Карађорђевић испунио је завет стар 527 година

На Велику Госпојину, 28. августа 1924. године, у манастиру Високи Дечани одиграо се један од симболички најзначајнијих догађаја у новијој српској историји.

Тога дана на Косову и Метохији сусрели су се прошлост и садашњост, средњовековно наслеђе и обновљена држава, Црква и круна, владар и народ.

После више од пет векова, краљ Александар I Карађорђевић запалио је заветне свеће кнегиње Милице, чиме је испуњен стари завет који је у Високим Дечанима чуван као сећање на Косовски бој и као нада у ослобођење Косова и Метохије од туђинске власти.

Према дечанском предању, кнегиња Милица је 1397. године, са синовима Стефаном и Вуком, посетила Високе Дечане. Манастир се после Косовског боја налазио у тешком стању, па су Лазаревићи помогли његову обнову, вратили му одузета имања и даровали нова. О посети кнегиње Милице и њеној бризи за Дечане сведочи и њена повеља из 1397. године.

Предање каже да је кнегиња Милица тада манастиру даровала и две велике воштане свеће, више од два метра високе, уз завет да се чувају и да буду запаљене када Косово буде ослобођено.

Свеће су чуване, скриване и чекале су вековима.

Смењивале су се генерације монаха, владари, царства и државе, али су заветне свеће остајале у Дечанима и чекале испуњење завета.

Прошли су векови. Дошли су Балкански ратови, а српска војска је 1912. године ослободила Косово и Метохију од османске власти. Ипак, на испуњење старог завета чекало се још дванаест година.

Крајем августа 1924. године краљ Александар I Карађорђевић и краљица Марија боравили су на Косову и Метохији поводом великих државних и црквених свечаности.

На Велику Госпојину, 28. августа, свечано је устоличен патријарх Димитрије у древни трон српских патријараха у Пећкој патријаршији. Тиме је, након обнове јединствене Српске православне цркве, још једном наглашен њен историјски континуитет са средњовековном Пећком патријаршијом.

Свечаности су присуствовали краљ, представници државног врха, војске и свештенства, као и велики број народа који је жело да буде сведок овог величанственог догађаја.

Након боравка у Пећкој патријаршији, краљевски пар и представници државног и црквеног врха упутили су се према Високим Дечанима.

У Дечанима је ова посета добила свој важан државни, црквени и историјски значај.

Краљ Александар I Карађорђевић, некадашњи регент и војсковођа, учесник Балканских ратова у којима је ослобођено Косово и Метохија и Великог рата у којем је српски народ прошао једно од највећих страдања у својој историји, нашао се пред великом српском светињом.

Пред светињом која је вековима била сведок страдања, али и наде у слободу.

Управо је он, заједно са официрима Краљеве гарде, монасима и окупљеним народом, запалио заветне свеће кнегиње Милице, свеће које су ослободиоце чекале вековима.

Према записима сачуваним у Дечанској споменици, свеће су упаљене за покој душа старих ратника Косовског боја.

Официри Краљеве гарде оставили су сведочанство о том догађају, записавши да су били учесници паљења свећа заветованих „осветнику Косова“, које је 28. августа 1924. године запалио краљ Александар I Карађорђевић.

Тако је, 527 година после 1397. године, испуњен завет који је повезао две велике епохе српске историје.

Симболика паљења дечанских свећа била је много већа од самог чина њиховог паљења.

С једне стране стајала је кнегиња Милица, удовица кнеза Лазара, владара који се на Косову супротставио далеко моћнијој османској сили и који је за слободу своје земље и веру православну положио живот на Косову пољу. После његове погибије, кнегиња Милица постала је један од чувара државе и народа у једном од најтежих раздобља српске историје.

С друге стране, више од пет векова касније, стајао је краљ Александар Карађорђевић, владар генерације која је прошла Куманово, Брегалницу, Албанску голготу, Солунски фронт и коначно ослободила земљу.

Између њих било је 527 година историје, а повезивала их је иста светиња — Високи Дечани.

Зато дечанске заветне свеће и њихово паљење 1924. године нису представљали само један свечани или протоколарни чин. Они су били симбол испуњења историјског завета, али и симбол повезивања средњовековне Србије са обновљеном српском државом и генерацијама које су после векова борбе дочекале ослобођење Косова и Метохије.

Високи Дечани су више од манастира. Они су један од чувара нашег историјског памћења,  сведоци прошлости, садашњости и свега онога кроз шта су српски народ и његова држава пролазили током векова, они су бит нашег постојања.

Зато је 28. август 1924. године важан датум нашег историјског памћења.

Он нас подсећа да један народ не чине само границе и институције, већ и његово сећање, вера, култура, светиње и завети које једна генерација оставља другој.

Завет траје дуже од царстава, власти и генерација и на крају бива испуњен. Зато су Високи Дечани наш завет и сада и за убудуће.

Никола Драговић у Високим Дечанима Мала Госпојина 2024.