Сећање на војводу и витеза Топличког устанка Косту Војиновића

Када су зазвонила црквена звона и почела да одјекују сеоска клепетала, означавајући почетак Првог светског рата, младић из угледне српске куће није часио часа да стане у одбрану своје домовине. Школован у Бечу, пред којим је била сјајна трговачка каријера, млади Коста Војиновић одмах је приступио српским добровољцима и ставио се на располагање српској војсци.

Примљен међу добровољце, млади трговац Коста Војиновић распоређен је у Јадарски четнички одред под командом славног Војводе Вука – Војина Поповића. Са Јадарским одредом и Војводом Вуком, Коста Војиновић је започео своје војевање на Дрини, наставио кроз Мачву и учествовао у одбрани Београда. За испољену храброст у биткама, Српска врховна команда унапредила га је у чин резервног потпоручника.

Слом српске војске и окупација земље затекли су младог Косту у Косовској Митровици, где је видао рану на нози задобијену у борби на Власини. Након опоравка, користећи своје знање немачког језика, запослио се у шпедицији песка, што му је омогућило да обилази утицајне људе и организује покрет отпора. Његова отворена активност у покрету отпора привукла је пажњу окупационих власти, које су покушале да га ухапсе. Међутим, захваљујући својим доушницима, успео је да избегне заробљавање и одметне у планине, из којих се никада више није вратио.

Одметнувши се у планине, Коста је, захваљујући својим организационим способностима и непроцењивој харизми, окупио српске војнике који нису отишли у Грчку и формирао Ибарско-копаонички одред, са којим започиње организовану герилску борбу против окупатора. Први већи сукоб његовог одреда десио се у селу Бабице, у септембру 1916. године, када је у борби страдало 30 бугарских жандарма. Са све учесталијим борбама, растао је и народни бунт, подстакнут немилосрдним терором окупатора.

Вест о честим сукобима и оружаном отпору у Топлици убрзо је стигла до Српске врховне команде на Крфу, која је увидела значај овог покрета и донела одлуку да устанак организује и координише. У Топлицу је послат резервни поручник Коста Миловановић – Пећанац, као искусан официр, са задатком да процени ситуацију и припреми заостале снаге за коначну борбу након пробоја Солунског фронта.

Двојица Коста састала су се 8. новембра 1916. године у селу Спанце, али је одмах дошло до размимоилажења у ставовима. Војиновић је желео да настави борбу, док је Миловановић заговарао стриктно придржавање инструкција Врховне команде. Ипак, 9. и 10. фебруара 1917. године, на саветовању у кући народног посланика Милутина Драговића у селу Обилић, донета је одлука о подизању устанка.

Иако није био школовани војник, Војиновић је показао изузетно војничко умеће, храброст и тактичку вештину. Свакодневно је био на првој линији фронта са својим борцима, никада не одступајући од борбе за слободу.

Иако је 25. марта 1917. године Топлички устанак званично угушен, Војиновић није положио оружје. Са преосталим саборцима, наставио је четничко-герилски начин ратовања, наносећи велике губитке непријатељу.

Војислав Илић Млађи о Кости Војиновићу је записао:

„У најстрашнијем часу искушења, кад живот грозним мучилиште поста, ко живи израз српског огорчења, искрсну витез Војиновић Коста!“

Али, као што то често бива, издаја је дошла изнутра. Уз помоћ домаћих издајника и неких од бивших сабораца, бугарске окупационе снаге су успеле да га ране. Тешко рањен, скривао се све док га, 23. децембра 1917. године, непријатељ није открио у воденици у Гргурском потоку.

Одлучан да не падне у руке непријатељу, Коста Војиновић је испунио своје обећање – последњим метком окончао је свој живот. Када су ушли у воденицу, Бугари су поред његовог тела затекли цедуљу са поруком да га сахране на месту погибије.

Његово беживотно тело су окупатори довезли у Куршумлију, где су га јавно изложили, како би угушили морални дух народа. Међутим, народ га је оплакивао као хероја. Након тога, тело је закопано у јарузи поред воденице у Гргуру.

По завршетку рата, његов ближи рођак, резервни поручник Вукоје Тодоровић, ексхумирао је његове посмртне остатке и достојно их сахранио у порти гргурске цркве. Године 1940, кости великог војводе и његових сабораца пренесене су у парк поред цркве, где је подигнут споменик достојан борца за слободу – рад академског вајара Риста Стијовића.

Жртва Косте Војиновића нас подсећа да се вредности попут слободе, части и достојанства не могу измерити материјалним добрима. Понекад пут којим идемо изгледа дуг и тежак, али увек се треба запитати: да ли је важнија дужина пута или његова исправност?