150 година од рођења краља Александра Обреновића – заборављене заслуге последњег Обреновића

Навршило се 150 година од рођења краља Александра Обреновића, последњег владара Србије из династије Обреновић.

Александар Обреновић рођен је 14. августа 1876. године у Београду, као син краља Милана и краљице Наталије. На српски престо ступио је 1889. године, са свега тринаест година, након абдикације свог оца. Био је то почетак владавине која ће трајати четрнаест година и која ће остати једно од најсложенијих и најконтроверзнијих раздобља политичке историје модерне Србије.

Владао је у времену великих унутрашњих политичких сукоба, честих промена влада и устава, али и снажних спољнополитичких притисака којима је мала балканска држава била изложена на крају XIX века. Његови поступци, од начина преузимања пуне краљевске власти до односа према политичким странкама и уставном поретку, били су и остали предмет различитих, често потпуно супротстављених оцена историчара.

Ипак, историјске личности не би требало посматрати искључиво кроз њихове грешке и трагичан крај. У владавини краља Александра постојали су и потези који су имали значај за српске националне и државне интересе, а међу њима посебно место заузима његов однос према манастиру Хиландару.

Краљ у Хиландару

За Васкрс 1896. године млади краљ Александар посетио је Хиландар. Његов долазак на Свету Гору имао је много већи значај од протоколарне посете. Хиландар се у то време налазио у тешком материјалном положају, оптерећен дуговима, док је српско монашко присуство у манастиру током претходних деценија било ослабљено.

Према историјским подацима самог Хиландара, посета краља Александра представљала је прекретницу у новијој историји манастира. Краљ је пружио велику материјалну помоћ и помогао решавању његових дугова, а након тога број српских монаха почео је да расте и управа над манастиром постепено је поново прешла у српске руке.

У знак захвалности, хиландарско братство даровало је краљу Александру две драгоцености од изузетног значаја за српску културу и историју – Мирослављево јеванђеље и оснивачку повељу Стефана Немање. Мирослављево јеванђеље је тако доспело у Србију и данас представља један од највреднијих споменика српске писмености.

Значај те краљеве посете превазилази сам финансијски аспект. После дугог периода слабљења веза Србије и Хиландара, она је означила снажније обнављање веза српске државе са једном од њених најважнијих духовних и културних задужбина.

Државни и национални интереси

У спољној политици Александар Обреновић настојао је, са различитим успехом, да Србији обезбеди већи простор за самостално деловање између великих сила. У једном периоду његове владавине, са владом Стојана Новаковића, обновљена је и идеја ближе сарадње балканских народа и држава и побољшања односа Србије са суседима.

Посебан значај имала је и борба за јачање српског црквеног и националног присуства у Старој Србији. Почетком 1896. године, после дугог периода, за рашко-призренског митрополита изабран је Србин, Дионисије Петровић, што је у тадашњим околностима представљало важан успех српске дипломатије и националне политике.

Наравно, све то не поништава бројне спорне стране Александрове владавине. Његови државни удари, промене уставног поретка, политички сукоби и јачање личног режима оправдано су предмет критичког историјског разматрања. Управо зато његов живот не треба ни идеализовати ни свести искључиво на стереотипе који су настали после Мајског преврата.

Краљ Александар имао је само двадесет шест година када је, заједно са краљицом Драгом, убијен у Мајском преврату 1903. године. Његовом смрћу окончана је владавина династије Обреновић, породице која је одиграла пресудну улогу у стварању и изградњи модерне српске државе.

Сто педесет година после његовог рођења постоји довољна историјска дистанца да последњег Обреновића сагледавамо мирније – са свим његовим политичким грешкама, противречностима и слабостима, али и са делима која су остала трајно забележена.

А међу њима посебно место припада Хиландару.

Сећамо се својих владара не да бисмо прошлост идеализовали, већ да бисмо је разумели. Јер само народ који познаје своју историју, њене успехе и грешке, може одговорно да гради своју будућност.