Дан када се српска тробојка вијорила над Белом кућом и широм Америке

 

Иако није узела директно учешће у ослобађању Балкана, Америка је била упозната са свим што је српски народ прошао последњих година рата. Јавност ове земље била је веома наклоњена Србима и разумела је патње кроз које је становништво прошло.

Био је Незапамћен случај да се једна држава са Владом, војном командом, војском и добрим делом становништва измести са своје територије и настани у другој држави – изазивао је дивљење америчког становништва.

Због свега оног са чиме се једна мала држава на Балкану суочила у XX веку, председник САД Вудро Вилсон учинио је дотадашњи преседан у историји дипломатије, наложио је да се 28. јула 1918. године на Белој кући, на зградама јавних установа и на црквама свих вероисповести у САД истакне српска застава. У поруци америчкој јавности изнео је и разлоге због којих се одлучио на тај гест, можда без преседана у дотадашњој дипломатској историји.
 

Том приликом председник Вилсон је рекао:

„У недељу 28. јула навршава се четврта годишњица од дана када је одважни српски народ, пре него да се изложи лукавом и недостојном прогону припремљеног непријатеља, објавом рата Аустроугарске био позван да брани своју земљу и своја огњишта од непријатеља решеног да га уништи. Племенито је тај народ одговорио. Тако чврсто и храбро одупрли су се војним снагама земље десет пута веће по броју становника и војној моћи... Иако је њихова земља опустошена и њихови домови разорени, дух српског народа није био сломљен. Мада надјачани надмоћнијим силама, њихова љубав према слободи остала је неумањена. Брутална сила није утицала на њихову снажну одлуку да жртвују све за слободу и независност.”

На централној свечаности, председник Америке је поручио:

„Примерено је да народ Сједињених Америчких Држава, привржен очигледној истини да је право народа свих држава, малих и великих, да живе сопственим животом и да бирају своје владе, присећајући се да су начела за које се Србија витешки борила и пропатила иста она за која се залажу Сједињене Државе, поводом ове годишњице изрази на адекватан начин саосећање са овим потлаченим народом који се тако херојски одупирао тежњама германске нације да доминира светом.”

У телеграму који је амерички председник послао председнику Владе Краљевине Србије, Николи Пашићу, писало је:

„Сигуран сам да се правда за Србију налази на самом врху свих поимања правде у мислима сваког мислећег и патриотски оријентисаног човека у САД”

Само месец дана пре него што је српска застава истакнута на Белој кући и пре наведених дирљивих и снажних порука председника, у САД је 28. јун 1918. године обележен као велики српски празник – Дан Косова. Морално и победоносно пулсирање Косовске битке тако се 530 година доцније пренело на свет ојађен до тада никад незабележеном кланицом Великог рата.

Америчка штампа усхићено је писала о читавом низу манифестација које су приређиване током јуна 1918. године, а посебну пажњу је посветила ономе што се догодило у чувеном њујоршком хотелу „Валдорф Асторија”, када се поводом Дана Косова окупило 3.000 елитних званица.

У том таласу узнесене подршке Србији и српском народу у САД, поготово је била важна улога државног секретара Роберта Лансинга који је имао велики утицај на председника Вилсона.
У приврженост Србије и српског народа светим начелима слободе, правде и истине, начелима преточеним и на америчку заставу, Лансинг се уверио у непосредним разговорима са славним Михајлом Идворским Пупином, са Љубомиром М. Михајловићем, првим српским послаником у Вашингтону, као и са др Давидом Албалом, српским капетаном и дипломатским повереником, који је онда био водећи ауторитет јеврејске заједнице у Србији.

Разуме се да искреност и убедљивост поменутих заступника српских интереса не би били довољни, да српска војска и српски народ у Великом рату нису на трагичан и херојски начин потврдили своју дубоку, стварно испољену приврженост начелима слободе, правде и истине. Због тога је Роберт Лансинг и изјавио: „Једног дана када се историја овог рата буде писала, њено најславније поглавље зваће се Србија.”