На данашњи дан моћна Аустроугарска објавила је рат Србији

На данашњи дан, 28. јула 1914. године, тадашња моћна царевина Аустроугарска телеграмом је објавила рат Краљевини Србији.

Тај чин означио је почетак сукоба који ће убрзо захватити целу Европу и свет и остати упамћен као Први светски рат или Велики рат, јер је био рат који свет до тада није доживео.

Србија је у тај рат ушла исцрпљена, са још незалеченим ранама из два балканска рата. Ипак, учинила је све што је било у њеној моћи да избегне нови оружани сукоб, али није успела.

У одговору на понижавајући аустроугарски ултиматум, српска влада прихватила је највећи део постављених захтева. Није могла да прихвати само оне одредбе које су непосредно задирале у суверенитет и уставни поредак Краљевине Србије, предложивши да се спорна питања решавају у складу са међународним правом.

Међутим, дипломатски уступци Србије нису били довољни. Ултиматум није био замишљен као пут ка споразуму, већ као средство за обрачун са Србијом. У ратној пропаганди појавила се и злогласна порука: „Србија мора умрети“, као израз намере да једна мала, али непокорна држава буде сломљена и понижена.

Али Србија није поклекла.

Српски војник, сељак у униформи, стао је у одбрану свога дома, породице, државе и слободе. На Церу и Колубари показао је да бројност, техника и надмоћ нису увек јаче од храбрости, пожртвовања и вере у праведну борбу.

Ти српски витезови нису бранили само границе Србије. Бранили су њену част, достојанство и право једног народа да сам одлучује о својој судбини, право да живи и буде слободан достојанствен.

У времену суровости, прогона и масовног страдања, српски војник оставио је и велику моралну поуку: да човек, чак и када је суочен са нечовештвом, не сме престати да буде човек.

Оно што су ратнохушкачки кругови у Бечу, уз подршку Берлина, замишљали као ограничен и брз обрачун са Србијом, покренуло је страшан механизам светског рата. Уследили су милиони погинулих, разорене државе, нестала царства и дубоке политичке и друштвене промене које су обележиле читав 20. век.

Србија је у Великом рату поднела жртву несразмерну својој величини. Прошла је кроз окупацију, страдање цивила и војника, повлачење целе државе преко Албаније, опоравак на Крфу и победоносни повратак у отаџбину након пробоја Солунског фронта у којем је српски војник имао кључну улогу.

Њена победа није била само војна. Била је то победа истрајности, достојанства и непоколебљиве вере у слободу.

У славу и страдање српских војника Војислав Илић Млађи је записао:

„Благо потомству што за њима жали,
јер они беху понос своме роду!
Благо и њима што су славно пали,
за Отаџбину, Краља и Слободу!“

Нека је вечна слава и хвала свим српским јунацима и свим невиним жртвама Великог рата. 

Чувајмо и поштујмо своје да би нас други поштовали! 

Нека њихова жртва остане трајно уписана у наше национално памћење.

Коментари

Постави коментар

Hvala! Uskoro će biti objavljeno.

Популарни постови са овог блога

Сећање на војводу и витеза Топличког устанка Косту Војиновића

Слика
Када су зазвонила црквена звона и почела да одјекују сеоска клепетала, означавајући почетак Првог светског рата, младић из угледне српске куће није часио часа да стане у одбрану своје домовине. Школован у Бечу, пред којим је била сјајна трговачка каријера, млади Коста Војиновић одмах је приступио српским добровољцима и ставио се на располагање српској војсци. Примљен међу добровољце, млади трговац Коста Војиновић распоређен је у Јадарски четнички одред под командом славног Војводе Вука – Војина Поповића. Са Јадарским одредом и Војводом Вуком, Коста Војиновић је започео своје војевање на Дрини, наставио кроз Мачву и учествовао у одбрани Београда. За испољену храброст у биткама, Српска врховна команда унапредила га је у чин резервног потпоручника. Слом српске војске и окупација земље затекли су младог Косту у Косовској Митровици, где је видао рану на нози задобијену у борби на Власини. Након опоравка, користећи своје знање немачког језика, запослио се у шпедицији песка, што му је о...
Прикажи све

Благоје Јововић – четник који је убио усташког зликовца

Слика
Благоје Јововић, припадник белопавлићке четничке бригаде, 1957. године 10. априла, у Буенос Ајресу извршио је атентат на Анту Павелића, вођу злогласне усташке НДХ и одговорног за стравичне злочине над Србима током Другог светског рата. Јововић је пратио Павелића, пронашао га и испалио два метка, од којих су му ране биле смртоносне. Павелић је, наводно, у тренутку суочења са смрћу, молио за милост, ону коју никада није показао својим жртвама. Јововић, вођен осећајем праведне освете, рекао је да је то учинио „у име свих Срба који су невино страдали од усташке руке.“ Годинама касније, када је откривен његов идентитет, Благоје Јововић није тражио славу. Веровао је да је испунио дуг према народу и историји. Његово дело остаје симбол борбе против заборава и својеврсна лична пресуда једном од највећих злочинаца 20. века.
Прикажи све

Војвода Воја Танкосић из Мердара отпочео Први балкански рат

Слика
Одлука да се крене у ослобађање Старе Србије и своје браће која трпе терор окупатора донета је! Али да ли ће се одлука и реализовати, то се са сигурношћу није могло знати, јер су дипломатске и политичке играрије у очи Првог балканског рата биле веома сложене. Заслуга да се одлука о борби за ослобађање Старе Србије спроведе у делу по речима многих историчара припада и комитском војводи Војиславу Воји Танкосићу. Рођен у селу Руклади између Љига и Лајковца 1880. године од мајке Миље и оца Павла казанџије, Воја Танкосић похађао је Другу београдску гимназију из које се исписао 1898. године, а наредне године уписује Војну академију коју успешно завршава 1901. године. Веома способан и свестран војник убрзо је задобио поверење својих старешина, једна је од битних фигура Мајског преврата и оснивач „НАРОДНЕ ОДБРАНЕ“ и „ЦРНЕ РУКЕ“. Своје четовање Танкосић је отпочео у зиму 1903/1904. године када је упућен у Стару Србију. Где се веома истакао у организацији четничких јединица и пружању заштите пра...
Прикажи све