Чаше за редне здравице у куршумлијском крају. Здравице

Некада су здравице о славама биле неизоставне. Поред осталих обредних радњи здравице славу чине свечаном и нарочито узвишеном светковином. Здравице слави дају посебан свечани тон, и без њих гозбени део славе сводио би се само на јело и пиће где би се гости вероватно брзо и разишли.

Као и народне молитве (славарице), народне песме, славске песме тако је и здравице осмислио и створио народ преносећи их вековима од уста до уста (усмено) све док једном нису записане. Створили су их народни паметари - свезнадари, добри говорници који су углавном остали непознати. Народ их је временом допуњавао, дотеривао и прилагођавао свом времену.

 У здравицама се набрајају најискреније жеље за срећу и напредак домаћинства, домаћина и његове фамилије, рођака, кумова, пријатеља, комшија, свих гостију који су дошли, и оних који ће доћи, и све у жељи за напретком и бољитком.

У опште гледано, у прошлости код српског народа здравице су се пиле из малих и великих чаша. Из малих чаша се пила ракија а из великих вино. У виноградарским крајевима вино, а тамо где их није било пила се ракија.

Међутим, оно што је специфично и карактеристично за косанички и горњотоплички крај, и што га чини различитим у односу на друге крајеве где живи српски народ, јесте испијање здравица из велике чаше, али не вина, већ ракије.

У овом се крају из малих чаша пије љута ракија уз једноствне здравице ван утврђеног реда, које нису слаткоречиве и китњасте („здрав си комшија“ на шта следи одговор „здраво био“).

Свечане здравице у овом крају испијају се из велике чаше у којима се служи мека ракија. Ове здравице имају утврђен број и редослед који није свуда исти, и разликује се од домаћинства до домаћинства.

Веома је интересантно да се испијање здравица из велике чаше у којој је мека ракија прихваћен на целој територији овог краја, односно, на територији некада Косаничког среза које данас обухвата територију општине Куршумлија која се простире на површини од 952 км2. са 90 насеља, што је чини једном од највећих у Србији.

Временом се овакав начин испијања здравица одомаћио у овом крају иако се становништво доселило из различитих крајева. Без намере да се уплићемо у дубљу анализу, за ову прилику поменућемо неке чињенице које иду у прилог овом феномену.

У виноградарским крајевима се наздрављало искључиво вином. Пошто у овом крају нема винограда, а шљива добро роди, пекла се ракија. Приликом насељавања ових крајева (1878) становништво које је навикло на велике чаше, највероватније су  се досетили да пеку меку ракију, тако да је могу пити из велике чаше уместо вина. По овом питању постоји врло једноставна предпоставка. Видоје Милосављевић из Ђака каже:

 „У овоме се крају некада напорно радило, па су људи користили прилику да се о слави одморе и мало опусте, а то без ракије не иде. Некада се дијете на славу није звало, па незнаш колико ће ти гостију доћ`, зато се некада пекла мека ракија да има што више. Пила се из велике чаше да ракија што пре увати. Ни један домаћин не воли да му гост оде трезан са славе.“

Наравно, ово су неке од предпоставки зашто се у овом крају пију здравице из велике чаше, али нико са сигурношћу не може рећи зашто је то тако.
Редослед здравица

 Стојан Ивановић (1928) из Зебица, о редоследу здравица каже:

„Код нас, овде у околини, пре су се пиле здравице овијем редом:
 Прва: за Боже Помози.
 Друга: за добри час.
 Трећа: за Свете Тројице.
 Четврта: за четири ступа јевангелиста (Матеју, Марка, Луку и Јована).
 Пета: за Петозарне мученике (за све оне који су пали за част и људско добро).
 Шеста: добродошлица.
 Седма: домаћину за здравље.
 Осма: за здравље домаћице
 Девета: за гостинско здравље.
 Десета: за срећна пута и срећна останка.“

Наравно, ово није коначан редослед здравица. Здравице су се у овом крају пиле и за беле погаче, за пријатна ручка или вечере, за бољи час, за здрравље кума и пријатеља, за здравље омладине, за здравље комшија, за здравље зетова и одива, за здравље сестара и сестрића, за напредак цркава и манастира, за здравље стоке, за ораће волове, и тако даље, и на крају, здравица за срећна пута и срећна останка.
Протињача
 Радиша Митрић из села Саставци (1936) каже:

„Кад гости попију неколико здравица, домаћин пушта такозвану 'Протињачу' некрштену ракију. Уз ову се чашу не крсти. Гости пију по вољи док не дође следећа здравица.“

Било како било, и у овом крају утврђен је редослед и број здравица о крсној слави који је веома различит и по редоследу и по броју од домаћинства до домаћинства. Ипак, на основу испитаних казивача може се направити редослед прве три здравице који се најчешће практиковао у овом крају.

Прва, за помози боже, пије се из велике чаше од 1.дл.

Друга, за добри час, пије се из чаше од 1,5.дл.

Трећа, за Свете тројице, пије се из чаше од 2.дл.
            

Прва здравиа – рукајче
 Ова здравица пила се из винске чаше од 1.дл. све до појаве оваквих чаша с рукохватом. Пошто је мања од чаше којом се испија трећа здравица, зову је „Рукајче“.

 Друга здравица
 Друга здравица је негде исте запремине као прва, а најчешће је већа од прве, и она је с рукохватом, испија се „по вољи“, није обавезно да се испије до краја. 

 Трећа здравица – „трећа“
 Ова се здравица у овом крају свуда испија за Свете Тројице (у име Оца, Сина и Светога духа). Све остале могу бити различите по намени. Ова је чаша и највећа. У већини случајева запрамина  је 2. дл. може бити и мање и веће запремине. Због овога се у овом крају одомаћио назив „ТРЕЋА“. 

После Другог светског рата из овог краја се одселило више од половине становништва широм света. И у новој средини обавезно се на славама пила „трећа ракија“. И данас је тако, бар код оних који држе до себе и поштују обичаје својих дедова.
 

Преузето из књиге:
 „КРСНА СЛАВА У КОСАНИЧКОМ И ГОРЊОТОПЛИЧКОМ КРАЈУ“