Пролеће које није дошло
Нема лепшег годишњег доба од пролећа, нити лепшег животног периода од детињства.
Пролеће 1999. године остало је у Србији упамћено као једно од најтужнијих у њеној историји.
Те године, моји вршњаци и ја жељно смо ишчекивали прве пролећне дане после дуге и хладне зиме. Радовали смо се лепом времену, смеху, трчању по ливадама, игри и дружењу у школском дворишту.
Али, то пролеће било је другачије.
Данима се причало да ће нас „бомбардовати неке чике“.
Државна телевизија даноноћно је емитовала родољубиве песме које су нама, деци, биле занимљиве и које смо радо певушили. Одрасли нису делили наш ентузијазам, поучени ранијим догађајима који су задесили наш народ, слутили су несрећу. Убрзо су почели да пристижу позиви за војне вежбе, а лоше слутње су постале све оправданије.
Ми, деца, нисмо разумели озбиљност ситуације. Наш свет био је другачији, ливаде, игра и другари.
Све се променило увече, 24. марта.
У другом дневнику државне телевизије саопштено је да су пале прве НАТО бомбе и да је започела војна операција под циничним називом „Милосрдни анђео“, анђео који убија недужне.
Међу првим метама Нато пројектила нашла се и касарна „Топлички устанак“ у Куршумлији, све је постало другачије.
Од те вечери нестала је безбрижност. Изгубили смо осећај сигурности. Наши вршњаци почели су да губе животе, а ми више нисмо смели да се удаљавамо од куће, да се играмо, дружимо, идемо у школу.
Безбрижност детињства заменио је страх.
Свакодневно су пристизале тужне вести. Питања су се низала: колико ће ово трајати, ко ће бити позван у рат, хоће ли се најмилији вратити?
Те 1999. године, током 78 дана, у Србији није стигло пролеће – заменили су га страх, патња и бол.
Двадесет седам година касније, деца из тог пролећа постала су одрасли људи. Већина је основала своје породице, али неки, нажалост, нису преживели „Милосрдног анђела“ и његове последице.
Хришћански је праштати, али се не сме заборавити.
Коментари
Постави коментар
Hvala! Uskoro će biti objavljeno.