Пролеће које није дошло

Нема лепшег годишњег доба од пролећа, нити лепшег животног периода од детињства.

Пролеће 1999. године остало је у Србији упамћено као једно од најтужнијих у њеној историји. 

Прошло је двадесет седам година откако је на тадашњу Савезну Републику Југославију, противправно и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, извршена војна агресија најмоћнијег војног савеза, НАТО пакта,  на једну суверену и међународно признату земљу.

Те године, моји вршњаци и ја жељно смо ишчекивали прве пролећне дане после дуге и хладне зиме. Радовали смо се лепом времену, смеху, трчању по ливадама, игри и дружењу у школском дворишту.

Али, то пролеће било је другачије.

Данима се причало да ће нас „бомбардовати неке чике“.

Државна телевизија даноноћно је емитовала родољубиве песме које су нама, деци, биле занимљиве и које смо радо певушили. Одрасли нису делили наш ентузијазам, поучени ранијим догађајима који су задесили наш народ, слутили су несрећу. Убрзо су почели да пристижу позиви за војне вежбе, а лоше слутње су постале све оправданије.

Ми, деца, нисмо разумели озбиљност ситуације. Наш свет био је другачији, ливаде, игра и другари.

Све се променило увече, 24. марта.

У другом дневнику државне телевизије саопштено је да су пале прве НАТО бомбе и да је започела војна операција под циничним називом „Милосрдни анђео“,  анђео који убија недужне.

Међу првим метама Нато пројектила нашла се и касарна „Топлички устанак“ у Куршумлији, све је постало другачије.

Од те вечери нестала је безбрижност. Изгубили смо осећај сигурности. Наши вршњаци почели су да губе животе, а ми више нисмо смели да се удаљавамо од куће, да се играмо, дружимо, идемо у школу.

Безбрижност детињства заменио је страх.

Свакодневно су пристизале тужне вести. Питања су се низала: колико ће ово трајати, ко ће бити позван у рат, хоће ли се најмилији вратити?

Те 1999. године, током 78 дана, у Србији није стигло пролеће – заменили су га страх, патња и бол.

Двадесет седам година касније, деца из тог пролећа постала су одрасли људи. Већина је основала своје породице, али неки, нажалост, нису преживели „Милосрдног анђела“ и његове последице.

Хришћански је праштати, али се не сме заборавити.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сећање на војводу и витеза Топличког устанка Косту Војиновића

Војвода Воја Танкосић из Мердара отпочео Први балкански рат

Данас је Дан Гарде Војске Србије, један српски пук им је био претеча, био је то Гвоздени пук