Пролеће које није дошло

Нема лепшег годишњег доба од пролећа, нити лепшег животног периода од детињства.

Пролеће 1999. године остало је у Србији упамћено као једно од најтужнијих у њеној историји. 

Прошло је двадесет седам година откако је на тадашњу Савезну Републику Југославију, противправно и без одлуке Савета безбедности Уједињених нација, извршена војна агресија најмоћнијег војног савеза, НАТО пакта,  на једну суверену и међународно признату земљу.

Те године, моји вршњаци и ја жељно смо ишчекивали прве пролећне дане после дуге и хладне зиме. Радовали смо се лепом времену, смеху, трчању по ливадама, игри и дружењу у школском дворишту.

Али, то пролеће било је другачије.

Данима се причало да ће нас „бомбардовати неке чике“.

Државна телевизија даноноћно је емитовала родољубиве песме које су нама, деци, биле занимљиве и које смо радо певушили. Одрасли нису делили наш ентузијазам, поучени ранијим догађајима који су задесили наш народ, слутили су несрећу. Убрзо су почели да пристижу позиви за војне вежбе, а лоше слутње су постале све оправданије.

Ми, деца, нисмо разумели озбиљност ситуације. Наш свет био је другачији, ливаде, игра и другари.

Све се променило увече, 24. марта.

У другом дневнику државне телевизије саопштено је да су пале прве НАТО бомбе и да је започела војна операција под циничним називом „Милосрдни анђео“,  анђео који убија недужне.

Међу првим метама Нато пројектила нашла се и касарна „Топлички устанак“ у Куршумлији, све је постало другачије.

Од те вечери нестала је безбрижност. Изгубили смо осећај сигурности. Наши вршњаци почели су да губе животе, а ми више нисмо смели да се удаљавамо од куће, да се играмо, дружимо, идемо у школу.

Безбрижност детињства заменио је страх.

Свакодневно су пристизале тужне вести. Питања су се низала: колико ће ово трајати, ко ће бити позван у рат, хоће ли се најмилији вратити?

Те 1999. године, током 78 дана, у Србији није стигло пролеће – заменили су га страх, патња и бол.

Двадесет седам година касније, деца из тог пролећа постала су одрасли људи. Већина је основала своје породице, али неки, нажалост, нису преживели „Милосрдног анђела“ и његове последице.

Хришћански је праштати, али се не сме заборавити.

Коментари

Популарни постови са овог блога

Сећање на војводу и витеза Топличког устанка Косту Војиновића

Војвода Воја Танкосић из Мердара отпочео Први балкански рат

Благоје Јововић – четник који је убио усташког зликовца