Данас је Дан Гарде Војске Србије, један српски пук им је био претеча, био је то Гвоздени пук

 
Када су 17. септембра, по старом календару, или 30. септембра. по новом, одлуку о општој мобилизацији српске војске потписали краљ Петар I Карађорђевић и тадашњи министар војни, ђенерал Радомир Путник, нико није ни слутио да ће један од око стотину пукова, колико је тада бројала српска војска, најбрже мобилисати свој састав.
 

На југу Србије у Прокупљу, у средишту Топличког округа, на велико изненађење Српске врховне команде, Други пешадијски пук, првог позива, Моравске дивизије „Књаз Михаило“, најбрже је вршио попуно свог војничког кадра.
 

Како кажу расположиви историјски подаци, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, првог дана мобилисао је 100% официрског кадра, 99,5 % подофицирског кадра и 95% војника.
Убрзо је Пук мобилисао целокупан састав од 60 официра и 4.665 подофицира и војника.
Уз звуке пуковске песме „Дрино водо хладна“, Пук 7. октобра креће на свој први задатак, да ослободи своју поробљену браћу, која су и даље чамила у ропству.
 

У првим биткама војници Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ показују велику храброст, смелост, одлучност, пожртвовање..., које ће их красити кроз читаво ратовање, од септембра 1912. године до децембра 1918. године.
 

Свој славни назив „ГВОЗДЕНИ“, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ добијо је у пресудној бици Другог балканског рата на Брегалници, која се водила од 30. јуна до 9. јула 1913. године.
Војници Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, су под веома тешким условима под пуном ратном опремом, зимским шињелима на високој летњој температури, јуришали и заузели веома важну стратешку квоту 650. 

Успели су да одбију нападе елитне бугарске „6. Рилске дивизије“, пређу у контра напад, разбију бугарски 15. пук и приморају непријатеља на повлачење, наносећи му несагледиве губитке.
Непријатељски губици су били такви да су одлучили исход Другог балканског рата.
Бугарски војници били су запрепашћени снагом, вољом, храброшћу, одлучношћу ... ових српских војника, који су незаустављиво јуришали напред.
 

Бугари су након ове битке овај Пук назвали „втори железни пук“ (други гвоздени пук).
Након Брегалнице када би Бугарски војници чули да је на другој стани „втори железни пук“, бацали би оружије, бежали или се предавали.
Бугари су за овај пук говорили: „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“
У бици на Брегалници Бугари су претрпели велике губитке, али велике губитке је имао и Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, остао је без половине својих војника, као и без свог дотадашњег ратног комаданата и оснивача, потпуковника Владимира Ристић, а погинули су и сви командири чета.

Након завршетка Другог балканског рата, преживели припадници Другог пешадијског пука „Књаз Михајло“, сада већ „ГВОЗДЕНОГ ПУКА“, враћају се својим кућама, али не задуго.
Нису се честито ни одморили од предходних ратова, а нови је већ почео.
После атентата у Сарајеву на Аустроугарског престолонаследника, принца Фердинада и његову жену Софију,

Аустроугарска напада Србију, окривиши је за организацију атентата.
Војници Гвозденог Пука поново су на својим борбеним положајима.
Због свог јунаштва и храбрости исказаним у предходним ратовима, сада већ добро познати „ГВОЗДЕНИ ПУК“, добија најтеже задатке, па тако у бици на Церу, он добија веома важан задатак да штити кључни положај према селу Текеришу.
Са великим жртвама „ГВОЗДЕНИ ПУК“ је успео да пређе у контра напад и са осталим српским пуковима избори победу на Церу.
Још један веома важан догађај који је потврдио славу и јунаштво чувеног Гвозденог Пука и његову неустрашивост, јесте освајање чувене коте 1212, 4. новембра 1916. године, која је омогућила да се ослободи Битољ. 

Након повлачења из Србије и опоравка на Крфу, Гвоздени Пук се упућује на Солунски фронт, одакле 15. септембра 1918. године, у незадрживом јуришу са осталим српским пуковима креће у ослобођење мајке Србије! 

Незадрживим јуришима Моравкса дивизија и Гвоздени пук јуришали су напред, ослобађајући тако градове пред собом, као што су: Ниш (ослобођен 12. октобра 1918. године), Алексинц, Ражњ, Параћин, Свилајнац, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, Пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду.
 

По специјалном наређењу Српске врховне команде и Краља Петра I Карађорђевића, Други пешадијски пук „Књаз Михало“ ГВОЗДЕНИ ПУК се у децембру 1918. године премешта у Београд, Београд постаје стални гарнизон Гвозденог пука 20. децембра 1918. године. Пук добија нови задатак, да као гардијска јединица обезбеђује Двор, Народну скупштину и министарства.
Гвоздени пук као гардијска јединица остаје у Београду све до 5. маја 1920. године, када је формирана Гарда а војници Гвозденог пука демобилисани.

Француски маршал Франше де Епере је о Гвозденом пуку рекао следеће:
"То су сељаци, скоро сви. То су Срби, тврди на муци, трезвени, несаломиви. То су људи слободни, горди на своју расу и господари својих њива".