Шта доносе нови изборни закони – анализа кључних измена

Посланичким групама је 29.01.2026. преко Секретаријата Народне скупштине достављен Нацрт закона о изменама и допунама Закона о Уставном суду, Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима. Занимљиво је да предложене измене нису формално потписане од стране предлагача, па је остала непознаница ко је формални предлагач.

Док се чека да се сазана ко је званични предлагач оно што се види из нацрта предлога може се рећи следеће: 

Измене Закона о Уставном суду у делу који се односи на изборне спорове, у члану 76 додаје се одредба којом се прописује да је поступак одлучивања о изборном спору хитан. Оваква одредба до сада није била изричито прописана, па се овом изменом наглашава обавеза суда да у овим предметима поступа без одлагања.

Увођење изричите обавезе хитности представља једну од кључних измена. Изборни процес по својој природи захтева брзо решавање спорова, јер свака правна неизвесност може утицати на легитимитет избора и поверење јавности у коначне резултате.

Такође, у члану 76 прецизира се рок од осам дана у коме органи који спроводе изборе морају доставити Уставном суду потребну документацију и своје изјашњење. Овим решењем настоји се спречити ситуација у којој поступак одлучивања касни због неблаговремене доставе изборног материјала.

Изменама у члану 77 продужава се рок за понављање избора у случају када Уставни суд утврди неправилности и поништи изборни поступак на одређеном бирачком месту. Уместо досадашњег рока од 10 дана, предвиђа се рок од 30 дана за организовање поновљеног гласања.

Овакво решење има и своје предности и недостатке. Са једне стране, дужи рок омогућава изборним органима да отклоне утврђене неправилности и боље организују поновљено гласање. Са друге стране, продужавање рока може довести до пролонгирања изборног процеса и дужег чекања на коначне резултате.

Законом о избору народних посланика и Законом о локалним изборима, доносе три значајне новине које се односе на професионализацију изборних органа, поступак прикупљања потписа и статус изборних листа националних мањина.

Професионализација изборних органа

Измена која се односи на увођење обавезне обуке и сертификације за чланове сталног састава бирачких одбора представља корак ка професионализацији рада изборних органа. Ова измена је у складу са ранијим предлозима да технички део изборног процеса треба да обављају обучени и компетентни људи.

У пракси се често показује да чланови бирачких одбора немају довољно искуства у попуњавању записника, вођењу бирачког списка и руковању изборном документацијом. Увођење обуке може значајно допринети смањењу техничких грешака у изборном поступку.

Важно је истаћи да се ова обавеза не односи на проширени састав бирачког одбора, односно на представнике изборних листа или како се колоквијално називају, контролоре. Њих предлажу изборне листе, па је оправдано да се њихово учешће не условљава додатним административним процедурама.

Такође је значајно што је предвиђено да примена ових одредаба почиње 1. јануара 2028. године, што оставља довољно времена Републичкој изборној комисији да организује систем обуке, као и парламентарним странкама да предложе кандидате за стални састав бирачких одбора.

Прикупљање потписа

У члану 72 Закона о избору народних посланика, као и у одговарајућој одредби Закона о локалним изборима, до сада је било прописано да бирач може потписом подржати само једну изборну листу. Предложеним изменама ова одредба се мења и сада гласи да бирач потписом може подржати више изборних листа.

Ова измена може олакшати учешће мањих политичких субјеката на изборима, имајући у виду да велике политичке странке у пракси брзо прикупе потребан број потписа, док мањи актери теже долазе до неопходне подршке.

Ипак, сматрам да је потребно ићи корак даље. Обавезу прикупљања потписа за излазак на изборе требало би укинути за странке које су већ регистроване. Наиме, политичке странке већ приликом регистрације прикупљају значајан број оверених потписа грађана, који се оверавају код јавног бележника, уз плаћање одређених такси и других трошкова.

Поставља се питање зашто би странке морале да понављају исти поступак пред сваке изборе. То значи додатне трошкове, административно оптерећење и мање времена за вођење изборне кампање.

Због тога сматрам да би потписе за излазак на изборе требало задржати само за организације, покрете и групе грађана које нису регистроване као политичке странке.

Листе националних мањина

Питање статуса изборних листа националних мањина у последње време је у жижи јавности, пре свега због изборних погодности које ове листе имају, нарочито у погледу изборног прага.

Предложеним изменама настоји се да се ограничи могућност злоупотребе овог статуса. Прописује се да, да би некој изборној листи био утврђен статус листе националне мањине, већина кандидата мора најмање шест месеци пре расписивања избора бити уписана у посебан бирачки списак националне мањине, у складу са законом.

Такође се прописује да први кандидат на листи мора бити припадник националне мањине коју листа представља.

Поред тога, изборна комисија може одбити предлог за утврђивање статуса изборне листе националне мањине ако нису испуњени законски услови, као и у случају када је носилац листе или први кандидат у јавности препознат пре свега као члан политичке странке која није странка националне мањине или као јавна личност чије деловање није повезано са питањима националних мањина.

Овакво решење има за циљ да ограничи злоупотребу статуса националних мањина, а не да ограничи њихово политичко деловање.

У целини посматрано, предложене измене доносе одређене помаке, пре свега у правцу професионализације изборне администрације и уређења појединих спорних питања. 

Међутим, остаје простор за даље унапређење изборног законодавства, нарочито у делу који се односи на административне услове за учешће на изборима.

Изборни систем треба да обезбеди фер и равноправну политичку конкуренцију, уз минималне непотребне баријере, али и довољне механизме за спречавање злоупотреба.

Управо зато је важно да се изборне реформе не посматрају као техничко питање, већ као темељ демократског поретка и поверења грађана у институције, јер су изборни закони једне земље основни закони демократије.

Иако измене доносе одређене помаке, оне не представљају суштинску реформу изборног система, већ делимично унапређење постојећег модела, за који сматрам да је неопходна све општа реформа и најшири политички концезус.