Гвоздени пук на Церу

Данас када се навршава  104. године од како је започета Церска битка 12. августа 1914. године, не могу а да као потомак предака који су се борили у славном ГВОЗДЕНОМ ПУКУ не поменем данашњи дан.

Од Брегалничке битке  Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ добија назив „ГВОЗДЕНИ“. Назив који је крвљу,  зарадио „цвет Топлице“, дајући несебично своје животе за слободу и своју отаџбину, бранећи углед и част своје државе и свог народа. Сада већ надалеко чувени ГВОЗДЕНИ ПУК у новом рату за одбрану отаџбину од Врховне комаде добија веома важне и тешке задатке.

Други пешадијски  пук „Књаз Михаило“ одређен је да штити кључни положај према селу Текеришу. Са великим жртвама „ГВОЗДЕНИ ПУК“ је успео да пређе у контра напад и са осталим српским пуковима избори победу на Церу.  Победа на Церу узима се као прва победа српске и савезничке војске у Великом рату. 

Око 200 хиљада одлично наоружаних и опремљених Аустроугара, предвођених командантом Оскаром фон Поћореком, у летњој дринско-савској офанзиви покушало је да окупира Србију. Супротставила им се одлично стратешко-тактички и морално припремљена српска војска од 180 хиљада војника под командом регента Александра Карађорђевића и славних српских генерала: Петра Бојовића, Степе Степановића, Павла Јуришића и Милоша Божановића.

По начину вођења и исходу, Церска битка представља ремек дело ратне вештине, а као пример правовременог преласка из одбране у против-напад и данас се проучава на најпознатијим војним академијама, укључујући и амерички Вест Поинт. Одлучујуће борбе вођене су на Церу (Текериш) и на фронту Шабац-Текериш-Крупањ, када је до ногу потучен нападач и натеран на безглаво повлачење. Битку је одлучило бриљантно знање српске Врховне команде, свеже искуство из балканских ратова, као и невиђен морал наших војника и њихово безгранично поверење у Врховну команду. Кључни човек овог успеха био је Степа Степановић који је са својом Другом армијом донео превагу на Текеришу, и после ове велике победе унапређен у чин војводе.

Какав је то био тријумф српске војске најбоље говоре речи аустроугарског војног новинара Егона Ервина Киша: „Армија је у дивљем и паничном бегу. Ми нисмо потучена војска већ једна разбијена руља која у безумном страху јури ка граници. Ови Срби су сјајни момци, они заиста знају да бране своју земљу“.

Након ове победе ГВОЗДЕНИ ПУК је наставио да ниже своје славне победе.

Данас се често запитам да ли смо ми достојни потомци својих предака који нису жалили своје животе, како би нама њиховим потомцима обезбедили слободу и бољу будућност. Они се нису питали, против колике силе иду? већ колику светињу бране? За њих је слобода била врховна вредност које нема цену!

Овај Пук је до скора био заборављен, а у живот су га вратили мештани села Игришта који су покренули иницијативу и изградили споменик ГВОЗДЕНОМ ПУКУ. Једини споменик овом „Бесмртном пуку“ у држави Србији.

Споменик Гвозденом пуку у селу Игриште код Куршумлије

Сви се требамо запитати зашто се стидимо својих победа и својих предака, јер нам не може бити боље, ако сами не будемо бољи!

Више о ГВОЗДЕНОМ ПУКУ
Сећање на 105-ту годишњицу од формирања "Гвозденог пука"