Сећање на 105-ту годишњицу од мобилизације "Гвозденог пука"

Почетак мобилизације

Прошло је 105-година како су  звуци црквених звона, сеоских клепетала и војничких труба одјекивала долином реке Топлице, најављујући тако општу моблизацију српске војске и почетак ослобођења „Старе Србије“ од Турака, „да се ослободе браћа, која су тамо преко границе годинама чамила у ропству“, говорило се у народу.

Тог 17. септембра (по старом календару) или 30. по новом, одлуку о општој мобилизацији српске војске потписали су краљ Петар I Карађорђевић и тадашњи министар војни, ђенерал Радомир Путник.

Краљ Петар I Карађорђевић

Ђенерал Радомир Путник, министар војни

Сведоци тог времена причали су, да је народ вест о мобилизацији примио са великим одушевљењем. Историчар и сведок тадашњих догађаја Станоје Станојевић записао је: „Цела је Србија у грозничавом узбуђењу дочекала вест о мобилизацији и исто вече када је она објављена, цео народ је похрлио ка својим зборним местима“.

Један од око стотину пукова, колико је тада имала српска војска,  најбрже је мобилисао свој састав. Био је то Други пешадијски пук, првог позива, Моравске дивизије „Књаз Михаило“.

Према расположивим историјским подацима, каже се да је Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, првог дана мобилисао 100% официрског кадра, 99,5 % подофицирског кадра и 95% војника. Убрзо је Пук мобилисао целокупан састав од 60 официра и 4.665 подофицира и војника. 

Већ 7. октобра Пук креће на свој први задатак, уз звуке пуковске песме „Дрино водо хладна“, пук је кренуо да ослободи своју поробљену браћу. У првим биткама војници Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“ показују велику храброст, смелост, одлучност, пожртвовање..., које ће их красити кроз читаво ратовање, од септембра 1912. до децембра 1918.

У чувеној бици за Прилеп, Моравска и Дринска дивизија нису успеле да пробију турске борбене положаје, али за Други пешадијски пук Моравске дивизије није било препреке. Он по снегу и леду преко великих висова планине Бабуне, разбија турску одбрану и бочно успева да зађе у позадину турских редова и тако принуди непријатеља на повлачење, ослободивши тако Прилеп. Још један веома значајни подвиг Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, био је у одлучујућој бици Првог балканског рата, у бици код Битоља. Где су јунаци из Топлице под веома тешким околностима, под непријатељском артиљериском ватром и кишом пушчаних и митраљеских куршума, прешли набујалу реку Шемницу са песмом на уснама „Ој Мораво водо ладна“ разбили турску Вардарску армију. Та битка је одлучила исход Првог балканског рата из којег је Србија са својим савезницима из Балканске лиге изишла као победник.

Храбри борци из Другог пешадијског пука „Књаз Михаило“, нису успели ни да  предахну после Првог балканског рата, на помолу је био нови рат. Рат између донедавних савезника и то Бугарске на једној страни и Србије, Црне Горе, Грчке, Румуније и Турске на другој страни.

Убрзо су се јунаци из Топлице поново нашли у првим борбеним редовима .

У предсудној бици Другог балканског рата на  Брегалници, која се водила од 30. јуна до 9. јула 1913. Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, под веома тешким условима у пуној ратној опреми, зимским шињелима на високој летњој температури, јуриша и заузима веома важну стратешку квоту 650, одбија нападе елитне бугарске „6. Рилске дивизије“, прелазе у контра напад, разбија бугарски 15. пук и приморава непријатеља на повлачење,  наносећи му несагледиве губитке. Губици су били такви да су одлучили исход Другог балканског рата.  Бугараски војници били су запрепашћени снагом, вољом, храброшћу, одлучношћу ... ових српских војника па су овај српки пук назвали „втори железни пук“ (други гвоздени пук). Након Брегалнице када би Бугарски војници чули да је на другој стани „втори железни пук“, бацали би оружије, бежали  или се предавали. Бугари су за овај пук говорили:  „Бегајте! Бегајте! Иде втори железни! Иде луди пук!“

У бици на Брегалници Бугари су претрпели велике губитке, али велике губитке је имао и Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, остао је без половине својих војника, као и без свог дотадашњег ратног комаданта и оснивача, потпуковника Владимира Ристић, а погинули су и сви командири чета. Ристић, који је био комадант прокупачке пуковске области, знао је своје војнике у душу. Он је често обилазио места која су спадала у  прокупачку пуковску област, разговарао са мештанима и угледним домаћинима. Због своје непосредности и способности уживао је поштовање и поверење код својих војника.

Од Брегалничке битке Други пешадијски пук „Књаз Михало“ добија назив „ГВОЗДЕНИ“. Назив који је крвљу,  зарадио „цвет Топлице“, дајући несебично своје животе за слободу и своју отаџбину, бранећи углед и част своје државе и свога народа.

Након завршетка Другог балканског рата, преживели припадници Другог пешадијског пука „Књаз Михајло“, сада већ „ГВОЗДЕНОГ ПУКА“, враћају се својим кућама, али не задуго.

28. јуна на Видовдан, у Сарајеву 1918. српски студент Гаврило Принцип, члан организације 

Чланови "Младе Босне" 1911(извор Wikipedija)

"Млада Босна“ испаљује смртоносне хице на Аустроугарског престолонаследника, принца Фердинада и његову жену Софију. Атентат у Сарајеву је моћна Аустроугарска царевина искористила да оптужи Србију да стоји иза његове организације и тако отпочне нови, дуго планирани рат.

Ицрпљена у Балканским ратовима, економски ослабљена, Србија се поново нашла у ратном вихору, а Други пешадијски пук „Књаз Михаило“ - „ГВОЗДЕНИ ПУК“, поново на бојноме пољу.

Због свог јунаштва и храбрости, сада већ свима добро познати „ГВОЗДЕНИ ПУК“, добија најтеже задатке, па тако у бици на Церу он добија веома важан задатак да штити кључни положај према селу Текеришу. Са великим жртвама „ГВОЗДЕНИ ПУК“ је успео да пређе у контра напад и са осталим српским пуковима избори победу на Церу.  Победа на Церу узима се као прва победа српске и савезничке војске у Великом рату. 

Након Цера „Гвоздени пук“ наставља даље са својим ратним задацима, па тако на Дрини, дочекује аустроугарски пук „Бана Јелачића“, којег је војном вештином, мудрошћу и храброшћу својих војника потукао до колена, комадант „Гвозденог пука“ Миливоје Стојановић-Брка. Какав је комадант и човек био Миливоје Стојановић-Брка, говори једана занимљива прича из Колубарске битке, када је он видно болестан устао из болничког шатора и кренуо на бојно поље како би се придружио своме пуку рекавши: „Ја не могу да лежим овде, док тамо моја деца гину“. Нажалост у јуришу на Кременицу са својим пуком, храбри комадант Миливоје Стојановић-Брка гине, као херој, отац, родољуб и комадант на првој линији фронта. 

Миливоје Стојановић - Брка и Станислав Бинички

Храброст и пожртвовање комаданта Гвозденог пука инспирисао је Станислава Биничког, иначе из крушевачког села Јасика,  да напише своју чувену композицију „Марш на Дрину“, и посвети је управо Брки. Сви комаданти Гвозденог пука, били су веома храбри борци и увек су делили судбину својих војника. Када српска војска није могла да издржи велике налете  аустроугарске војске и њених савезника. Српска врховна команда донела је одлуку о повлачењу.

 Гвоздени пук поново добија један од најтежих задатака. Његов задатак је био да штити повлачење српске војске кроз Македонију, и тако под кишом куршума и у веома тешким условима он последњи напушта српску територију и са осталом српском војском преживљава Албанску голготу.

Након опоравка на Крфу, припадници Гвозденог пука упућују се на Солунски фронт. Одакле 15. септембра 1918., у незадрживом јуришу са осталим српским пуковима крећу у ослобођење мајке Србије, незадрживим јуришима Моравкса дивизија и Гвоздени пук јуришали су напред, ослобађајући тако градове пред собом, као што су: Ниш (ослобођен 12. октобра 1918. године), Алексинц, Ражњ, Параћин, Свилајнац, до Гроцке, где је пребачен преко Дунава и преко Панчева кренуо на Бечкерек, данашњи Зрењанин. После Бечкерека, пук је 7. новембра 1918. ослободио Кикинду. 

Средином децембра 1918. Пук се премешта у Београд, где добија ново задужење да штити двор и државне институције. Пук је све до 5. маја 1920. задржан у Београду као гардијска јединица.

Посебно уважавање према Гвозденом пуку имао је краљ Петар I Kaрађорђевић, који је тражио да се његов ковчег прекрије заставом баш овог пука. Застава овог Пука, која је цела изрешетана у разним љутим бојевима, најодликованија је пуковска застава српске војске.

 Овај пук не да је имао најодликованију заставу, већ је био пук са највише војних одликовања након Првог светског рата, војницима Гвозденога пука, припала  је заслужено једна четвртина целокупног одликовања српске војске. Сам пук су красила бројна одликовања као што су:
Карађорђева звезда са мачевима II реда, Карађорђева звезда са мачевима III реда, Карађорђева звезда са мачевима IV реда, Орден Белог орла III реда, Златна медаља за храброст и Француски ратни крст са палмом.

Чак 244 официра, подофицира и војника је одликовано са највишим војним одликовањем, Карађорђевом звездом са мачевима, а чак њих 36 су двоструки носиоци овог признања.

Њихова храброст и дела ушли су у нараодну легенду и ако су дали за државу оно што су имали а то је живот, ови јунаци су данас скоро заборављени. До пре само годину дана овај славни српски пук није имао никакво спомен обележије.  Њега ни данас не би било да се мештани куршумлијског села Игриште, на обронцима планине Копаоник, нису самоорганизовали и покренули иницијативу за подизање споменика овом „Бесмртном пуку“. 

Споменик Гвозденом Пуку у Игришту

 

И данас 105 година од како је Други пешадиски пук првог позива „Књаз Михаило“, кренуо у своје војне подвиге, он нема своје обележије у главном граду државе за коју су његови борци положили своје младе животе. Треба посетити да су пук чинили углавном младићи старости од 21 до 31 године, а више од половине тих младића није угледало свој кућни праг након рата.

Залуд све заслуге и пожртвовање наших предака у рату, ако их се стидимо или заборавимо у миру. Нема светле будућности без осврта и поштовања прошлости, ма какава она била. Будућност Србије и Топлице је искана славом, храброшћу, пожртвовањем, слободарским духом... свим оним вредностима којима се свет поноси а ми изгледа стидимо. Многи ће рећи да се од прошлости не живи али како се односимо према прошлости такву ћемо будућност створити.

 Морамо познавати своју прошлост како би смо створили бољу будућност, јер се не каже без разлога да је историја учитељица живота (Historia magistra vitae est), а од нас зависи какви смо ученици.