Помоћ југу Србије не сме остати празно обећање

Јучерашња најава председника Републике у Лесковцу да ће бити донет посебан програм развоја за Пчињски, Јабланички, Топлички, Пиротски и Нишавски округ добра је вест за народ који живи у овом делу Србије.

Овим крајевима није потребна једнократна помоћ, већ дугорочна и свеобухватна државна политика која ће створити услове да људи остану и опстану, да живе и раде тамо где су рођени, уместо да напуштају своја огњишта и одлазе трбухом за крухом у бели свет.

Један од добрих примера конкретне помоћи државе народу јесте након Другог српско-турског рата и ослобођења јужних крајева 1878. године. Држава је у време владавине Милана Обреновића препознала колико је важно обновити и населити новоослобођене крајеве. Законом о насељавању из 1880. године, као и другим мерама, настојало се да се створе услови за насељавање, привредни живот и развој ових области.

Данас, скоро век и по након ослобођења ових крајева, суочавамо се са другачијим, али подједнако озбиљним изазовима.

Становништво одлази, села се празне, а дечја граја се све ређе чује. Времена су се променила, али принцип треба да остане исти: када је неки део Србије демографски и економски угрожен, држава мора да одговори посебним, снажним и дугорочним мерама.

Народ ових крајева кроз историју је много дао Србији. Када су долазила тешка и судбоносна времена, народ југа Србије био је међу првима који је стао у одбрану своје државе. Од балканских ратова и Првог светског рата, па и касније, давали су Србији оно највредније што су имали, своје животе. Подвизи Гвозденог пука, чију су окосницу чинили људи из Топлице, остали су трајно записани у нашој историји и народном памћењу. Србија зато не сме дозволити да ови крајеви данас остану пусти, крајеви чије народ кроз историју толико пута био у првим редовима њене одбране и страдао за њу.

Данас су југу Србије потребни нови путеви и боља комунална инфраструктура, али пре свега нова и боље плаћена радна места, подршка домаћој привреди и пољопривреди, малим и средњим предузећима, као и улагања у школе, вртиће, здравствене установе и посебне мере подршке младим породицама које, упркос свим изазовима, остају и опстају на вековним огњиштима.

Нико своје огњиште, породицу и завичај не напушта зато што то жели, већ зато што је принуђен да трага за бољим условима живота достојним човека. Када би имао пристојне услове за живот у свом завичају, сигурно га не би напустио.

Зато ова најава свима нама који смо морали да одемо из свог родног места у потрази за послом и бољом будућношћу буди наду да ови крајеви могу поново да оживе, да људи могу да остану, али и да се они који су отишли једног дана врате на своја огњишта.

Посебан програм за југ Србије зато не сме остати још једно празно обећање. Он мора да има јасно дефинисане мере, рокове, обезбеђена средства и мерљиве циљеве, како би грађани могли да виде његове конкретне резултате.

Циљ мора бити да људи остану у свом завичају и да у њему могу да живе животом достојним човека 21. века.