Осврт на предложене измене изборних закона

Достављање непотписаних нацрта изборних закона 29. јануара ове године посланичким групама, преко Секретаријата Народне скупштине, привукло је велику пажњу јавности. Реч је била о изменама и допунама Закона о Уставном суду, Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима. Чињеница да предлог није био потписан одмах је подстакла бројне полемике и отворила питање ко заправо стоји иза предложених решења.

Након вишемесечне јавне и политичке расправе, постало је јасно да су предложене измене у значајној мери засноване на препорукама ОДИР-а, па су 21. априла посланицима достављени формализовани предлози уз потпис народног посланика СНС- а, Мирослава Петрашиновића из Крагујевца.

Предложене промене обухватају измене и допуне Закона о Уставном суду, као и измене и допуне закона о председнику Републике, народним посланицима и локалним изборима.

Када је реч о изменама Закона о Уставном суду у делу који се односи на изборне спорове, уводе се прецизни рокови: орган за спровођење избора дужан је да у року од три дана достави одговор и изборну документацију, док је Уставни суд обавезан да одлучи у року од 20 дана од пријема комплетног материјала. Истовремено, рок за понављање избора продужен је са 10 на 30 дана. Иако ове измене представљају корак напред у процесном уређењу, суштински проблем остаје да је рок од 20 дана је предуг за изборне спорове и, уз чињеницу да почиње да тече тек по достављању комплетне документације, оставља простор за одуговлачење и политичку манипулацију. Сматрам да би изборне спорове требало решавати у знатно краћем року, најдуже до 10 дана, како би се смањиле политичке тензије и неизвесност, као и да се избори понове што раније а не у року од 30 дана, од завршетка спора.

Измене Закона о избору народних посланика и Закона о локалним изборима доносе највећи број новина и односе се на професионализацију изборних органа, поступак прикупљања потписа, исправку недостатака изборних листа, кривичну одговорност за злоупотребе и статус изборних листа националних мањина.

Увођење обавезне обуке и сертификације за чланове изборних органа представља важан корак ка професионализацији изборног процеса. У пракси се често показује да чланови бирачких одбора немају довољно искуства, што доводи до техничких грешака. Међутим, спорно је решење да и чланови у проширеном саставу (контролори) морају имати сертификат, јер то значајно отежава мањим и новим политичким актерима да обезбеде контролу изборног процеса, што може озбиљно довести у питање поверење у изборни процес и изазвати додатне политичке тензије. Због тога сматрам да ова обавеза не би требало да се односи на проширени састав бирачких одбора.

Такође, рок важења сертификата од три године може представљати проблем у пракси. Имајући у виду да се избори одржавају у различитим изборним циклусима (народни посланици и одборници бирају се на четири године, а председник Републике на пет година), овако кратак рок може довести до додатних трошкова и организационих проблема, што потенцијално може утицати на квалитет изборне администрације. Због тога сматрам да би рок важења сертификата требало продужити на најмање шест година.

Једна од значајних измена односи се на могућност да бирач подржи више изборних листа. Ово решење може допринети већем плурализму и олакшати учешће мањих политичких субјеката. Ипак, поставља се питање да ли је постојећи систем прикупљања потписа уопште оправдан за регистроване политичке странке. Наиме, странке већ приликом регистрације прикупљају значајан број оверених потписа, те је упитно зашто би тај поступак морале да понављају пред сваке изборе. Због тога сматрам да би обавезу прикупљања потписа требало задржати само за групе грађана и друге нерегистроване облике политичког организовања.

Увођење обавезе подношења кривичних пријава у случају злоупотребе потписа представља позитиван корак ка заштити изборног процеса. Међутим, уколико би се систем прикупљања потписа укинуо или значајно изменио, ова одредба би се требало преиспитати.

Посебно значајна новина је могућност исправке недостатака изборних листа, која је уведена брисањем одредби које су омогућавале њихово аутоматско одбијање. Ово представља корак ка правичнијем изборном процесу, јер се политичким актерима даје могућност да отклоне формалне недостатке.

Питање статуса изборних листа националних мањина у последње време је у жижи јавности, пре свега због изборних погодности које ове листе имају, нарочито у погледу изборног прага и процеса регистрације. Предложеним изменама настоји се да се ограничи могућност злоупотребе овог статуса. Прецизније дефинисање услова за стицање статуса мањинске листе може допринети транспарентности, али је од кључног значаја да се ова правила примењују доследно.

Предложене измене изборних закона представљају одређени корак напред у техничком уређењу изборног процеса, пре свега кроз увођење јаснијих правила и професионализацију изборне администрације. Међутим, оне не задиру у суштинске проблеме који оптерећују изборни систем, зато је неопходно наставити рад на даљој реформи изборног система, посебно у правцу увођења модела који би грађанима омогућио да непосредније бирају своје представнике, гласајући за име и презиме, а не искључиво за страначке листе. Једно од могућих решења је персонализовани пропорционални изборни систем.

Предложена решења јесу корак у добром правцу, али процес реформе не сме да се заустави на овим изменама, већ се мора унапређивати.