Зашто се стидимо себе


Две хиљаде осамнаестог лета Господњег и даље се говори како се тешко живи и тешко је време, сваљује се кривица на неке друге и оне тамо. Мислим да је у Србији  увек тешко време и да никад није боље, барем сам тако закључио на основу прочитаних књига и историјских списа.
Немања на уметничкој гравури (преузето са wikipedije)

Ово је година која би требало да има посебан значај за српску државност и духовност, јер се 2018. године навршава 850 година од када је тадашњи велики жупан Стефан Немања подигао своје прве задужбине у Белим Црквама, данашњој Куршумлији, и од када је баш одатле из Белих Цркава почела борба и стварање српске државе и духовности. Пре осам ипо векова Немања се није питао „зашто је ово мени потребно,  зашто ја ово радим“, већ је несебично и визионарски кренуо у изградњу и уздизање српске државе и духовности. Јер без културе, традиције и вере не може се саградити национални идентитет. Тако је Немања 1159. године почео градњу манастира посвећеног Светој Богородици, а одмах затим и манастир посвећен Светом Николи.

О рађању Немањине државе и његовим првим задужбинама писао сам у претходним блоговима. 
Рађање Немањине краљевине у топличком и косаничком крају  
Занемаривање рађања Немањине државе и на Светог Саву  
Прва задужбина Стефана Немање на ушћу Косанице у Топлицу  

Где смо данас, ако се упоредимо са добом од пре осам и по векова? Мислим да на то питање нема одговора, или се они који би требало да дају тај одговор стиде.

Већина озбиљних држава у свету би зачетак своје државности и духовности обележила на највишем могућем нивоу и организовала државне прославе и пријеме у својим дипломатским представништвима широм света, и прославе би трајале најмање седам дана. Наша држава као да се стиди да обележи своју државност и да каже одакле потиче. Као да се стиди своје историје својих предака, мајки и очева!

Данас је општина из које је некад Немања стварао своју државу и у њој зидао прве манастире, уздизао културу и духовност, међу најнеразвијенијим и најзаосталијим општинама у Србији, а Немањини манастири су у рушевинама. Имао бих много да кажем томе, али ћу то оставити за неку другу прилику.

На крају овог текста цитираћу блаженопочившег српског патријарха Павла: „Биће нам боље када ми будемо бољи“.

Коментари

Постави коментар

Hvala! Uskoro će biti objavljeno.

Популарни постови са овог блога

Комадант Гвозденог пука инспирација за настанак чувене корачнице "Марш на Дрину"

Слика
Милоје Стојановић -Брка и Станислав Бинички Ретки су они који нису чули за композицију Станислава Биничког „Марш на Дрину“, али је мало оних који знају како је она настала и коме је заправо посвећена. Када је донета одлука о почетку ослобађања „Старе Србије“ од Турака 1912. године, један од око стотину пукова, колико је тада бројала српска војска, најбрже је мобилисао свој састав. Био је то Други пешадијски пук, I позива, Моравске дивизије „Књаз Михаило“, састављен углавном од регрута из прокупачке пуковске области. Доказавши своју храброст у два балканска рата, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, од Брегалничке битке познатији као „ГВОЗДЕНИ ПУК“, од српске Врховне команде 1914. године на почетку Првог светског рата, добија важан задатак, да штити кључни положај према селу Текериш. 15. августа 1914. године делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама планине Цер, где долази до првог сукоба између српске и аустроугарске војск
Прикажи све

106 година од страдања Војводе Војиновића

Слика
Младић из угледне породице , школован у Бечу, пред којим је била веома успешна трговачка каријера, ни часа није часио када су се огласила црквена звона и сеоска клепетала најављујући   почетак Првог светског рата, одмах се се ставио на располагање својој отаџбини као добровољац. По пријаму у добровољце распоређен је у Јадарски четнички одред, под командом Војина Поповића – славног Војводе Вука. Заједно са Војводом Вуком и Јадарским одредом , млади Коста Војиновић, учествовао је у борбама на Дрини, у Мачви и у одбрани Београда. За испољену храброст од С рпске в рховне команде добио је чин резервног потпоручника. Слом срспке војске и поробљавање земље затиче младог Војиновића у Косовској Митровици, где је видао рањену ногу из борбе на Власини. Када се опоравио, захваљујући добром знању немачког језика и радећи као шпедитер за песак, Коста убрзо почиње за обиласком виђених људи и формирањем покрета отпора. Због његовог јавног деловања окупационе власти су покушале да га ухапсе али ј
Прикажи све

Последње обраћање Краља Александра Карађорђевића народу десио се у Прокупљу

Слика
Ретко ко зна да је  Краљ Александар Карађорђевић на данашњи дан 9. септембра  1934.  године, своје последње обраћање народу имао у Прокупљу, приликом освештавања споменика палим Топличанима у ратовима 1912-1918. године. Обрађање Краља Александра у Прокупљу 9. септембар 1934. Тог 9. септембра 1934. Краљ Александар је у пратњи Војводе Косте Миловановића-Пећанца, архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Варнаве, председника Владе краљевине Југославије Николе Узуновића и многих других државних званичника и угледних званица дошао у Прокупље, у центар округа Топличког, да ода почаст и поклони се страдалим Топличанима у ратовима од 1912 до 1918. и том приликом открије споменик палим Топличанима у ратовима 1912-1918. Према разним списима сматра се да је то био један од највећих догађаја у ондашњој држав и, где је присуствовало  преко 40.000 људи. Након литургије у цркви светог Прокопија, која је у то време обележавала  хиљадугодишњицу  свог
Прикажи све