Зашто се стидимо себе

Две хиљаде осамнаестог лета Господњег и даље се говори како се тешко живи и тешко је време, сваљује се кривица на неке друге и оне тамо. Мислим да је у Србији  увек тешко време и да никад није боље, барем сам тако закључио на основу прочитаних књига и историјских списа.

Немања на уметничкој гравури (преузето са wikipedije)

Ово је година која би требало да има посебан значај за српску државност и духовност, јер се 2018. године навршава 850 година од када је тадашњи велики жупан Стефан Немања подигао своје прве задужбине у Белим Црквама, данашњој Куршумлији, и од када је баш одатле из Белих Цркава почела борба и стварање српске државе и духовности. Пре осам ипо векова Немања се није питао „зашто је ово мени потребно,  зашто ја ово радим“, већ је несебично и визионарски кренуо у изградњу и уздизање српске државе и духовности. Јер без културе, традиције и вере не може се саградити национални идентитет. Тако је Немања 1159. године почео градњу манастира посвећеног Светој Богородици, а одмах затим и манастир посвећен Светом Николи.

О рађању Немањине државе и његовим првим задужбинама писао сам у претходним блоговима. 

Рађање Немањине краљевине у топличком и косаничком крају  

Занемаривање рађања Немањине државе и на Светог Саву  

Прва задужбина Стефана Немање на ушћу Косанице у Топлицу  

Где смо данас, ако се упоредимо са добом од пре осам и по векова? Мислим да на то питање нема одговора, или се они који би требало да дају тај одговор стиде.

Већина озбиљних држава у свету би зачетак своје државности и духовности обележила на највишем могућем нивоу и организовала државне прославе и пријеме у својим дипломатским представништвима широм света, и прославе би трајале најмање седам дана. Наша држава као да се стиди да обележи своју државност и да каже одакле потиче. Као да се стиди своје историје својих предака, мајки и очева!

Данас је општина из које је некад Немања стварао своју државу и у њој зидао прве манастире, уздизао културу и духовност, међу најнеразвијенијим и најзаосталијим општинама у Србији, а Немањини манастири су у рушевинама. Имао бих много да кажем томе, али ћу то оставити за неку другу прилику.

На крају овог текста цитираћу блаженопочившег српског патријарха Павла: „Биће нам боље када ми будемо бољи“.