Када ванредни избори постану редовни

Грађани Републике Србије ће 25. октобра поново изаћи на биралишта и бирати народне посланике за XV сазив Народне скупштине Републике Србије. Биће то још једни ванредни парламентарни избори у низу од обнове вишестраначја.

Од 1990. године, када је у Србији обновљен вишестраначки систем, грађани су на парламентарне изборе излазили 1990, 1992, 1993, 1997, 2000, 2003, 2007, 2008, 2012, 2014, 2016, 2020, 2022. и 2023. године. Избори заказани за 25. октобар 2026. биће петнаести парламентарни изборни циклус од обнове вишестраначког система након пада комунизма.

За нешто мање од 36 година бирачи у Србији су, у просеку, нови састав Народне скупштине бирали на сваких две и по године. Иако, према Уставу Републике Србије, мандат народних посланика траје четири године, политичка пракса показује знатно другачију слику. Четворогодишњи мандат требало би да буде правило, а његово превремено окончање изузетак. У Србији је изузетак постало правило, а само су три сазива Народне скупштине од 1990. године успела да окончају свој пуни мандат.

Сами ванредни избори нису недемократски. Напротив, у одређеним околностима они представљају важан демократски механизам за разрешење политичке кризе. Ако Влада изгуби скупштинску већину, ако није могуће формирати стабилну власт или ако наступи озбиљна политичка криза, враћање мандата грађанима може бити најдемократскије решење.

Међутим, проблем настаје онда када оно што би требало да буде изузетак постане правило.

Често одржавање ванредних избора утиче на читав политички систем. Уместо четворогодишњег периода током којег власт спроводи програм за који је добила подршку грађана, а опозиција контролише њен рад и припрема политичку алтернативу, политички живот се готово непрестано претвара у предизборну кампању.

Таква пракса има више последица.

Владајуће странке своје одлуке све чешће посматрају кроз призму наредних избора, док опозиционе странке немају довољно времена за дугорочан организациони и програмски рад. Парламент, уместо да буде средиште политичког живота и место озбиљне расправе о законима и јавним политикама, лако постаје само једна од етапа између два изборна циклуса.

У таквим околностима Народна скупштина ризикује да постане полигон за предизборно надметање и кампању, уместо место демократске расправе, сучељавања различитих политичких ставова и доношења закона који би требало да унапређују живот грађана.

Посебан проблем представља питање политичке одговорности.

Избори нису само прилика да грађани бирају. Они су и тренутак у којем грађани оцењују резултате власти у претходном мандату. Али за такву оцену потребно је да власт има довољно времена да спроведе политику коју је најавила, као и да након тога за њене резултате сноси политичку одговорност.

Ако се четворогодишњи мандати редовно скраћују, граница између периода владања и периода изборне кампање постаје све мање видљива. Политика тада прелази у стање готово трајне кампање, што не доприноси ни стабилности институција ни квалитету демократског поретка.

Није спорно да грађани треба да имају прилику да се изјашњавају и бирају своје представнике. Напротив, што је непосреднији утицај грађана на избор својих представника, то је демократија снажнија. Али демократији су, поред избора, потребне и стабилне институције, предвидива правила и јасна политичка одговорност.

Зрела парламентарна демократија не мери се само бројем одржаних избора, већ и способношћу институција да стабилно и ефикасно функционишу између два изборна процеса.

У нади да ће редовни избори у Србији постати пракса, а ванредни заиста изузетак, дочекујемо изборе 25. октобра. Без обзира на њихов исход, било би добро да XV сазив Народне скупштине добије прилику да траје читав свој четворогодишњи мандат.

То би био мали, али значајан корак ка изградњи стабилније парламентарне демократије, јачању њених институција и њихових капацитета.

Јер демократија не живи само на дан избора. Она се гради сваког дана.