Дечак из Куршумлије који је утицао да Турци оду из Србије

Сукоб на Чукур-чесми у Београду, 15. јуна 1862. године, оставио је дубок траг у модерној историји Србије. Главни актер тог догађаја био је један дечак из Куршумлије, тачније из куршумлијског села Лукова, Сава Петковић.

Према историјским изворима, тог недељног поподнева, између четири и шест часова, на Чукур-чесми дошло је до расправе између српских младића и турских низама око реда за точење воде. Неки извори, попут Карла Перола, познатог београдског угоститеља, описују сцену у којој Турци захтевају да пију воду из крчага српског дечака, а он то одбија. Током свађе српски шегрт случајно је разбио тестију турском војнику, након чега су га турски војници претукли и тешко повредили. Тај српски дечак био је Сава Петковић, који је из Лукова дошао код рођака у Јајинце, а они га послали у Београд код бакалина Алексе Николића да изучи сарачки занат.

Вест да је на Чукур-чесми убијен српски дечак убрзо се проширила Београдом. Уследили су оружани сукоби између Срба и Турака, а српске власти одмах су покренуле снажну дипломатску акцију. Тадашњи министар иностраних дела Јован Ристић обавестио је европске престонице о дешавањима у Београду, представљајући овај догађај као доказ тешког положаја српског народа под турским војним присуством.

Турске власти су потом начиниле још једну велику грешку. Посада са Калемегданске тврђаве почела је да бомбардује Београд, а гранате су падале на куће, цркве, варош је била у пламену. Ови поступци изазвали су огорчење европске јавности, која је све више показивала разумевање за српске захтеве и тежње ка већој самосталности.

Наредних година Србија је водила упорну дипломатску борбу за уклањање турских гарнизона из српских градова. Пет година после догађаја на Чукур чесми, 19. априла 1867. године, та борба је крунисана успехом. Турске посаде напустиле су Београд и остале српске градове. У присуству српских и турских изасланика прочитан је султанов ферман на српском и турском језику, на бедему Калемегданске тврђаве подигнута је српска застава и испаљена почасна салва из 21 топа. Последњи турски заповедник, Риза-паша, предао је кључеве Београда кнезу Михаилу Обреновићу, који је потом свечано ушао у тврђаву. Током церемоније, капетан Светозар Гарашанин заменио је турске страже српским војницима.

Међутим, постоје и другачија тумачења догађаја на Чукур чесми. Коста Н. Христић је у својим мемоарима „Записи старог Београђанина“, ослањајући се на сведочења свог оца Николе Христића, тадашњег министра унутрашњих дела, записао да Сава Петковић није био убијен, већ тешко рањен.

Било како било, име Саве Петковића из куршумлијског села Луково остаће трајно уписано у српској историји. Није ни слутио када је каљавим путевима ишао из Лукова према Београду, да ће његов долазак у Београд и догађај на Чукур-чесми постати један од симбола српске борбе за слободу и независност, и да ће само пет година касније од догађаја на Чукур чесми и вишевековног робовања под Турцима Србија постати слободна.