Без обзира на водиче, светиње су српске!

Најава привремених институција у Приштини да ће од 1. августа 2026. године кажњавати туристичке водиче који не поседују лиценцу коју издају привремене косовске институције представља још један вид притиска Куртијевог режима на Србе на Косову и Метохији, који су један од најугроженијих народа у Европи.

Ова најава приштинских власти изазвала је оправдан страх међу Србима који, упркос свакодневном терору Куртијевог режима, остају и опстају на овом подручју, као и међу верницима и организаторима поклоничких путовања који обилазе светиње на овој светој српској земљи.

Према обавештењима која су уручивана организованим групама, лица која професионално обављају послове туристичког водича мораће да поседују одговарајућу лиценцу, док би групе које долазе са водичем без лиценце привремених косовских институција морале да ангажују и локалног лиценцираног водича. За непоштовање ових правила најављене су казне.

На први поглед, могло би се рећи да је реч само о административном уређивању туристичке делатности. Међутим, у околностима у којима се годинама води борба за тумачење историје, културе и идентитета Косова и Метохије, оправдано се поставља питање: ко ће и на који начин говорити о српским црквама и манастирима, о српским краљевима и владикама, о вековном трајању и постојању Срба на овом светом месту?

Лиценца може некоме дати право да обавља посао туристичког водича, али му не може дати право да мења вишевековну историју која је српском крвљу уткана у саму бит постојања српског народа.

Никаква административна одлука, правилник или лиценца не могу избрисати чињеницу да су Пећка патријаршија, Високи Дечани, Грачаница, Богородица Љевишка, Зочиште, Свети Архангели, Бањска и бројне друге светиње настале као задужбине српских владара, архиепископа и верног народа.

Оне припадају духовном, културном и историјском наслеђу српског народа и Српске православне цркве, а не самопроглашеној држави створеној политичким одлукама и подршком страних центара моћи.

Историјска припадност светиња не одређује се лиценцом туристичког водича, већ фрескама које красе средњовековне манастире и које вековима сведоче о трајању и постојању српског народа.

Верујући народ не долази у Дечане, Грачаницу, Призрен или Пећку патријаршију да би разгледао архитектуру, већ долази у живе манастире, на богослужења, пред мошти светитеља и у сусрет сопственом духовном и националном наслеђу.

Епархија рашко-призренска указала је на то да се комерцијална туристичка делатност мора јасно разликовати од верских и поклоничких путовања. Епархија је нагласила да јој није позната законска одредба према којој би свака организована поклоничка група морала да има лиценцираног туристичког водича само да би приступила манастиру ради учешћа у богослужењу.

Поклоничка путовања представљају саставни део слободе вероисповести, али се Куртијев режим оглушује и о то право, свакодневно кршећи елементарна људска права, међу којима су право на вероисповест и слободно исповедање вере.

Право верника да посећују сопствене светиње, учествују у богослужењима и од свештенства и монаштва слушају о њиховој духовној и историјској баштини не сме бити условљено ангажовањем водича кога су лиценцирале лажне институције у Приштини.

Српска православна црква мора задржати пуно право да у својим манастирима представља сопствену историју, традицију и духовно наслеђе. Нико не може боље и веродостојније говорити о животу манастира од монаштва које у њему живи, служи Богу и чува га.

Историја Косова и Метохије није почела 1999. нити 2008. године. Она је записана у камену Дечана, на фрескама Грачанице, у гробовима српских архиепископа у Пећкој патријаршији, у царском граду Призрену и у вековном присуству Српске православне цркве.

Водичи могу бити лиценцирани, али се духовност и светиње не могу одузети нити уништити.

Без обзира на водиче, светиње су биле, јесу и остаће српске.