1. јун 1198. године, дан када је рођен Хиландар

На данашњи дан, 1198. године, ватопедски монаси Сава и Симеон добили су дозволу византијског цара Алексија III Анђела да на рушевинама старог грчког манастира Хиландариона подигну нови српски манастир ХИЛАНДАР!

Том приликом цар је издао повељу којом је манастир дарован српском народу уз речи: „Да буде Србима на поклон вечни.“

До 1200. године, уз помоћ Стефана II Немањића, тадашњег владара Србије, сина Симеоновог и брата Савиног, изграђени су Црква Ваведења Пресвете Богородице, Савин пирг, Симеонова келија и Камбански пирг – звонара.

Монах Симеон је након осам месеци проведених у Хиландару, 13. фебруара 1199. године, напустио овај земаљски свет и преселио се у Царство небеско. Његови земни остаци били су једно време сахрањени у Цркви Ваведења Пресвете Богородице, све док их Свети Сава није пренео у Србију како би помирио завађену браћу и да би оснивач српске средњовековне државе почивао у својој отаџбини. На месту његовог првобитног гроба у Хиландару израсла је чувена чудотворна лоза Светог Симеона, која и после више од осам векова рађа и представља једну од највећих светиња Хиландара.

 Хиландар је више од манастира. Он је симбол српске духовности, државности, трајања и постојања. Он је наша прошлост, наша садашњост и наша будућност. Од свог оснивања претрпео је бројна искушења, страдања и разарања, али је увек остао светионик вере, наде и националног јединства, путоказ српском народу и чувар његовог духовног и националног идентитета.

Коментари

Постави коментар

Hvala! Uskoro će biti objavljeno.

Популарни постови са овог блога

Сећање на војводу и витеза Топличког устанка Косту Војиновића

Слика
Када су зазвонила црквена звона и почела да одјекују сеоска клепетала, означавајући почетак Првог светског рата, младић из угледне српске куће није часио часа да стане у одбрану своје домовине. Школован у Бечу, пред којим је била сјајна трговачка каријера, млади Коста Војиновић одмах је приступио српским добровољцима и ставио се на располагање српској војсци. Примљен међу добровољце, млади трговац Коста Војиновић распоређен је у Јадарски четнички одред под командом славног Војводе Вука – Војина Поповића. Са Јадарским одредом и Војводом Вуком, Коста Војиновић је започео своје војевање на Дрини, наставио кроз Мачву и учествовао у одбрани Београда. За испољену храброст у биткама, Српска врховна команда унапредила га је у чин резервног потпоручника. Слом српске војске и окупација земље затекли су младог Косту у Косовској Митровици, где је видао рану на нози задобијену у борби на Власини. Након опоравка, користећи своје знање немачког језика, запослио се у шпедицији песка, што му је о...
Прикажи све

Војвода Воја Танкосић из Мердара отпочео Први балкански рат

Слика
Одлука да се крене у ослобађање Старе Србије и своје браће која трпе терор окупатора донета је! Али да ли ће се одлука и реализовати, то се са сигурношћу није могло знати, јер су дипломатске и политичке играрије у очи Првог балканског рата биле веома сложене. Заслуга да се одлука о борби за ослобађање Старе Србије спроведе у делу по речима многих историчара припада и комитском војводи Војиславу Воји Танкосићу. Рођен у селу Руклади између Љига и Лајковца 1880. године од мајке Миље и оца Павла казанџије, Воја Танкосић похађао је Другу београдску гимназију из које се исписао 1898. године, а наредне године уписује Војну академију коју успешно завршава 1901. године. Веома способан и свестран војник убрзо је задобио поверење својих старешина, једна је од битних фигура Мајског преврата и оснивач „НАРОДНЕ ОДБРАНЕ“ и „ЦРНЕ РУКЕ“. Своје четовање Танкосић је отпочео у зиму 1903/1904. године када је упућен у Стару Србију. Где се веома истакао у организацији четничких јединица и пружању заштите пра...
Прикажи све

Благоје Јововић – четник који је убио усташког зликовца

Слика
Благоје Јововић, припадник белопавлићке четничке бригаде, 1957. године 10. априла, у Буенос Ајресу извршио је атентат на Анту Павелића, вођу злогласне усташке НДХ и одговорног за стравичне злочине над Србима током Другог светског рата. Јововић је пратио Павелића, пронашао га и испалио два метка, од којих су му ране биле смртоносне. Павелић је, наводно, у тренутку суочења са смрћу, молио за милост, ону коју никада није показао својим жртвама. Јововић, вођен осећајем праведне освете, рекао је да је то учинио „у име свих Срба који су невино страдали од усташке руке.“ Годинама касније, када је откривен његов идентитет, Благоје Јововић није тражио славу. Веровао је да је испунио дуг према народу и историји. Његово дело остаје симбол борбе против заборава и својеврсна лична пресуда једном од највећих злочинаца 20. века.
Прикажи све