Има ли наде за куршумлијска села?

Наша куршумлијска села нису само насеља у којима људи живе – она су чувари прошлости, традиције, вере и културе, сведоци славне и бурне историје и живо сећање на времена која су обликовала идентитет овог краја. 

У својим сокацима и брдовитим пределима чувају дух предака, али и тиху опомену да се број становника смањује и да млади одлазе у потрази за стабилнијим и удобнијим животом.

Куршумлијско село Рударе панорама

Разлози за одлазак добро су познати: недостатак развијене инфраструктуре, слабије могућности запошљавања и отежани услови свакодневног живота. 

Наша села су углавном брдско–планинска, често су физички удаљена и са лошом путном мрежом. Електромрежа је застарела, мобилни сигнал је слаб или га нема, а енергетска и дигитална повезаност неразвијена. 

Да би села куршумлијске општине опстала и повратила живот, потребна је озбиљна стратегија државе заснована на конкретним мерама.

Држава би, пре свега, морала да предузме следеће кораке:

• модернизацију путне инфраструктуре и редовно одржавање свих сеоских путева;  
• обезбеђивање брзог интернета и јаког мобилног сигнала у сваком селу;  
• креирање програма субвенционисаног запошљавања за младе на селу;  
• подршку пољопривредним газдинствима кроз грантове, повољне кредите и подстицаје;  
• пореске олакшице и финансијску помоћ за младе породице које желе да се врате;  
• програме за обнову напуштених кућа и старих домаћинстава;  
• подстицање развоја руралног туризма, прераде хране и локалних производа.

Да би куршумлијска села опстала, потребна је конкретна, снажна и дугорочна подршка државе – она која ће омогућити повратак младих, али и останак оних који још увек чувају огњишта. 
Очување села је много више од економског питања. То је питање културног идентитета, памћења и националног опстанка. Народ који заборави села и своју историју губи корене из којих расте будућност.