Пролеће које није стигло – сећање на годишњицу НАТО агресије

Нема лепшег годишњег доба од пролећа, нити лепшег животног периода од детињства.

Пролеће 1999. године остало је у Србији упамћено као једно од најтужнијих и најнесрећнијих у њеној историји.

Прошло је двадесет шест година откако је на тадашњу Савезну Републику Југославију, противправно и без одлуке Савета безбедности, извршена војна агресија најмоћнијег војног савеза – НАТО пакта – над једном сувереном државом.

Те године, моји вршњаци и ја жељно смо ишчекивали прве пролећне дане после дуге и хладне зиме. Радовали смо се лепом времену како бисмо трчкарали по ливадама и уживали у безбрижним дечијим играма.

Али, то пролеће било је потпуно другачије. Данима се причало да ће нас „бомбардовати неке чике“.

Државна телевизија даноноћно је емитовала родољубиве песме које су нама, деци, биле занимљиве и које смо радо певушили. Старији нису делили наш ентузијазам, јер су слутили каква ће нас несрећа задесити. Убрзо су почели пристизати позиви за војне вежбе, а страх међу одраслима постајао је све израженији. Ми деца, ипак, нисмо схватали озбиљност ситуације. Наше мисли биле су усмерене на то да се снег отопио и да слободно време, након школе и урађених домаћих задатака, проведемо напољу, у игри и дружењу.

Вече 24. марта променило је све. На другом дневнику саопштено је да су пале прве НАТО бомбе и да је започела војна операција под циничним називом „Милосрдни анђео“ – „Анђео“ који убија недужан народ.

Међу првим циљевима НАТО авијације нашла се касарна „Топлички устанак“ у Куршумлији.

Од те вечери, све се изменило. Нестала је наша безбрижност, изгубили смо осећај сигурности. Наши вршњаци почели су да губе животе, а ми више нисмо смели да се удаљавамо од куће, дружимо, трчимо по ливадама, уживамо у природи или идемо у школу. Безбрижност детињства заменио је страх.

Сваког дана пристизале су тужне вести. Сви су били уплашени и забринути. Колико ће трајати ова несрећа? Ко ће бити позван у рат? Хоће ли се војници вратити живи и здрави? Има ли вести о нашим најмилијима? Ова и многа друга питања постала су наша свакодневица тог пролећа.

Те 1999. године, током 78 дана, Србија није осетила пролеће – њега су заменили страх, патња и бол.

Двадесет шест година касније, генерације које су тада биле само безбрижна деца сада су одрасли људи. Већина је засновала своје породице, али неки, нажалост, нису преживели „Милосрдног анђела“ и његове последице.

Хришћански је праштати, али никада не смемо заборавити!