106 година од страдања Војводе Војиновића

Младић из угледне породице, школован у Бечу, пред којим је била веома успешна трговачка каријера, ни часа није часио када су се огласила црквена звона и сеоска клепетала најављујући  почетак Првог светског рата, одмах се се ставио на располагање својој отаџбини као добровољац. По пријаму у добровољце распоређен је у Јадарски четнички одред, под командом Војина Поповића – славног Војводе Вука.

Заједно са Војводом Вуком и Јадарским одредом, млади Коста Војиновић, учествовао је у борбама на Дрини, у Мачви и у одбрани Београда. За испољену храброст од Српске врховне команде добио је чин резервног потпоручника.

Слом срспке војске и поробљавање земље затиче младог Војиновића у Косовској Митровици, где је видао рањену ногу из борбе на Власини. Када се опоравио, захваљујући добром знању немачког језика и радећи као шпедитер за песак, Коста убрзо почиње за обиласком виђених људи и формирањем покрета отпора. Због његовог јавног деловања окупационе власти су покушале да га ухапсе али је захваљујући својим доушницима успео да побегне и оде у планине из којих се никада више није вратио.

Војиновић је врло брзо успео да окупи војнике који се нису повукли према Грчкој, и формира свој Ибарско – копаонички одред, са којим одлучује да настави герилску борбу против окупатора.

Први озбиљнији сукоб Ибарско – копаоничког одреда био је у месту подкопаоничком селу Бабице, у септембру 1916. године, када је одред Војиновића убио 30 бугарских жандарма. Окршаји са окупатором су били све учесталији, а народни бунт све већи, због окупаторског терора над недужним становништвом, што је ишло на руку борцима.

Вест о оружаном отпору према окупатору у Топлици, убрзо је стигла до Српске врховне команде на Крфу, која одлучује да у Топлицу упути резерног поручника Косту Миловановића – Пећанца, како би испитао, извидио ситуацију и припремио заостале снаге за борбу када дође време, односно када се крене са пробојом Солунског фронта.

Двојица Коста сатала су се 8. новембра 1916. године, у куршумлијском селу Спанце, али на самом почетку долази до мимоилажења око начина и вођења борби. Војиновић је хтео да се даље настави са борбама, а Миловановић да се придржава инструкција Врховне команде. Ипак 9. и 10. фебруара, на саветовању у кући Народног посланика Милутина Драговића у селу Обилић код Бојника, донета је одлука да се прогласи устанак и подигне народ на оружије.

И ако није био школовани војник, Војиновић је показао веома велико војничко умеће и лукавство. Веома храбар и предан свакодневно је био на положају са својим борцима. 

 Када је дошло до званичног гушења Топличког устанка, 25. марта 1917. године, Војиновић се није предавао, са преосталим борцима свог одреда, четничко – герилским начином ратовања, успевао је да изненади непријатеља и нанесе му тешке губитке.

Војислав Илић Млађи о Војиновићу је записао следеће:

„У најстрашнијем часу искушења,

кад живот грозним мучилиште поста.               

Ко живи израз српског огорчења,

искрсну витез Војиновић Коста!"

 

Војвода Коста Војиновић - Косовац

Али како то обично бива, помогнутим домаћим издајницима и појединим Костиним саборцима, бугарске окупационе потере су успеле да га ране. Тешко рањеног његови саборци су га преносили даље и крили, док га најзад, 23. децембра 1917. године,  окупатори нису открили у воденици у Гргурском потоку.

Место погибије Косте Војиновића - гргурска воденица

Борећи се до предпоследњег метка, Коста је испунио дато обећање, да се жив предати неће! Последњим метком је пресудио себи, није желео да се преда бугарском окупатору! Када је ушао у воденицу окупатор је поред Војводиног беживотног тела затекао цедуљу на којој је писало, да га сахране на месту погибије.

Његово беживотно тело на шинским колима Бугари су довезли у Куршумлију, где су га показивали народу, који је оплакивао славног Војводу, након тога његово тело су закопали у јарузи покрај воденице у Гргуру.

По завршетку Првог светског рата, резервни поручник Вукоје Тодоровић, Војиновићев ближи рођак по мајци, ескумирао је његове посмртне остатке и достојно их сахранио на гробљу поред гргурске цркве. Кости великог војводе и његових другова, уз све почасти, сахрањени су у парку поред гргурске цркве, 1940. године. Ту је српском војсковођи подигнут споменик какав доликује борцу за слободу, рад академског вајара Риста Стијовића.

Војиновићева дела нас упозоравају, да не требамо посматрати ствари од данас до сутра, и потчињавати се другима, само зато што су они можда тренутно јачи. Јер ствари као што су слобода, част, понос, достојанство... немају цену. Понекада пут којим идемо изгледа дуг и да се никад неће стићи до краја, али се увек требамо запитати: Да ли је битна дужина пута којим идемо или његова исправност?