Славни трубач легендарног „ГВОЗДЕНОГ ПУКА“ (1. део)

 

Још се нису одморили од претходна два Балканска рата, са Турцима 1912. године и Бугарима 1913. године, српски војници су се поново нашли у војним шињелима и у рововима бранећи своју отаџбину.

Када су чули звуке црквених звона и сеоских клепетала српски сељаци су оставили рало, кола, овце, воћњаке; узели шареницу и упртаче на леђа, неколико грошева и комад хлеба, па на зборно место да се брани домовина!

Славом и јунаштвом овенчан у предходним ратовима Други пешадијски пук "Кнез Михаило" Моравске дивизије – „ГВОЗДЕНИ ПУК“ понове се међу првима мобилише и креће у своје војевање.

Са својим земљацима и пријатељима на зборном месту Моравске дивизије нашао се и млади војни трубач – значар Рустем (Зите) Сејдић, рођен 3. јануара 1892. године у Бојнику.

Рустем Сејдић

Долазивши на зборно место мобилизације млади Сејдић није ни слутио да ће његова труба ући у легенду ратовања, а да ће се његовим делима дивити многе генерације.

Трубач Рустем био је распоређен у Прву чету Трећег батаљона Другог пука "Кнез Михаило" Моравске дивизије.

Делећи све недаће које су захватиле тадашњу Србију, млади Рустем је својом трубом преносио заповести које су долазиле од команде својим саборцима. Даноноћно је давао знак за напад или повлачење и био задужен за пренос сваке важне команде. А то је свакако био најопаснији војнички задатак!

Сваки непријатељски војник би прво запуцао на трубача јер је противника увек било најлакше обезглавити тако што му се пресеку линије комуникације.

Два догађаја у току Великог рата оставила су вечити траг на Рустемову војничку и трубачку каријеру.

Први догађај по којем ће за Рустема чути и Врховна команда српске војске догодио се у ноћи између 29. и 30. октобра 1916. године на Кајмакчалану.

Гвоздени пук је добио задатак да заустави непријатеља који је надирао са Кајмакчалана са циљем да потисне српску војску.

Насупрот Гвозденом пуку били су бугарски војници из елитне Рилске дивизије, сви одабрани, крупни људи који су добро баратали бомбама и камама.

Казивање једног од јунака, Властимира Илића, шта се догодило те ноћи забележио је у својој књизи књизи „Јунаци гвозденог пука”, историчар Добросав Туровић:

„Три пута су противници те ноћи јуришали и три пута истеривали нашу војску из ровова.

Трећи пут је ситуација била сасвим озбиљна – замало да наше отерају у Црну реку. У одлучном моменту, од-једном, полетно и громогласно зачу се звук трубе који је позивао на јуриш. Као да нас је неко повукао напред, као да се тамо не гине. Јурнули смо и постигли успех.“

То позивање на јуриш Гвозденом пуку није било случајно.

Увидевши да Бугарске снаге потискују Српске и да постоји опасност да Бугари заузму веома важне положаје на Кајмакчалану Рустем је само иницијативно свирао јуриш за Гвоздени пук.

Бугари су бежали на све стране док су их Топличани и Јабланичани гонили.

Када је јутро свануло и учврстили се положаји, за многе је била загонетка ко је наредио да се свира јуриш када то није било предвиђено.

Убрзо се трубач Сејдић нашо испред строгог али праведног комаданта Пука, пуковника Димитрија Милића.

О том догађају историчар Добросав Туровић је записао:

„Ко је тебе овластио – пита строго командант Гвозденог пука – да употребиш ту твоју трубу и даш знак за јуриш?

Рустем затрепта очима, али онда рече отресито: – Када сам видео, господине команданте, како ће наша славна војска да пропадне, ја сам засвирао јуриш самовласно, па макар ме стрељали.

Командант шмркну и нареди да се из штаба одмах донесе орден за Рустема.”

Тако је трубач Гвозденог пука из Бојника зарадио свој први ратни орден.

 

СЛАВНИ ТРУБАЧ ЛЕГЕНДАРНОГ ГВОЗДЕНОГ ПУКА (2. део)