Ове године се навршава 631 година од Косовског боја, који је оставио дубок историјски траг, како на историју Србије тако и Европе. Једна од територија која има велики значај за историју нашег народа и целокупне Српске бити, јесте територија данашњег Топличког управног округа.
Топлица је пуна славних ратника који су одувек стајали на бранику отаџбине и бранили свој народ од разних освајача и варвара.
У очи великог српског верског и националног празника Видовдана, хтео бих споменути двојицу Лазаревих витезова, двојицу побратима. Њихова имена и после 631 године одјекују Топлицом, подсећајући нас на нашу славну и страдалну прошлост. Опомињу нас какву будућност требамо градити и какви требамо бити.
Милан Топлица
Милан Топлица био је Топлички војвода, један од најпоузданијих Лазаревих витезова и један од „господара границе“, управљао је Средњом Топлицом. Његово војно утврђење (кула) налазило се у селу Вича, општина Прокупље. Топлица је припадао витезовима реда ЗМАЈА, па је у народу био познат и као Змај од Топлице. Народно предање каже да га је красила изузетна лепота, висина и храброст... био је најбољи стрелац тадашње српске војске. Непосредно пред Косовску битку себи је обећао девојку, која се у народним песмама помиње као „Косовка девојка“.
Косовка девојка и витез Павле Орловић, слика Паје Јовановића
Народни песник је описује као младу девојку која после Косовског боја лута по бојном пољу, поји и вида ране рањеним ратницима, трага и распитује се о веренику, куму и деверу – Топлици Милану, Милошу Обилићу и Косанчић Ивану.
Она је постала алегорија за бригу, помоћ и љубав, а за многе је један од симбола Србије.
Косанчић Иван
Иван Косанчић, господар Горње Топлице и Косанице, познат у народу као Змај од Радана. Његов отац Огњен Косанчић, био је витез из пратње цара Душана Силног. За Косанчића се причало да је био најбољи мачевалац тадашње српске војске, издвајао се посебним стилом и начином мачевања, истовремено се борио са два мача – дугим и кратким. Народна предања кажу да је Косанчић био веома образован и да је говорио неколико језика, као и да је од свих српских војвода најбоље познавао Османлије, њихове законе, обичаје, војну вештину и тактику, као и да је са још дванаесторицом српских витезова предводио напад на турског султана Мурата, на Косову 1389. године. Своје војно утврђење саградио је на западним обронцима Радан планине, у данашњем селу Иван Кула 33 километара јужно од Куршумлије.
Остаци Иванове Куле у истоименом селу
Заједно је са својим побратимом Топлицом Миланом, Иван је имао веома важан задатак да „господари границом и уходи Турке“.
Косанчић Иван и Топлица Милан били су витезови из реда Змаја, односно Светог Ђорђа, који је 1318. године, основао Милош Обилић. Ред Светог Ђорђа је био наставак оригиналног реда Црвеног змаја, припадници овог реда били су заклети да ће уништити свакога ко води Турке на српске земље.
Ова два побратима и витеза заједно су са својом војском кренула из Иван Куле преко Трпеза у одбрану отаџбине, вере, слободе... на равно Косово поље са ког се нису вратили.
Да би смо градили своју будућност не смемо заборавити своју прошлост и своје претке.
Варош коју красе три реке , Бањска, Косаница и Топлица , п редставља једно од најважнијих историјских и духовних средишта српског народа. У средњем веку, овај крај је био познат као Топлица, назван по изворима топле воде који и данас дарују овом подручју посебан значај. Управо овде је Стефан Немања, отац Светог Саве, првог српског архиепископа и утемељивача Српске православне цркве, као удеони кнез започео свој велики пут за српску државу, духовност и народ. У тадашњој Топлици, данашњој Куршумлији, као удеони кнез, Стефан Немања је сазидао своје прве задужбине , манастир Пресвете Богородице и манастир Светог Николе. Ови манастири, изграђени у XII веку, између 1159. и 1166. године, постали су симболи српске духовности . државности и културе, остављајући дубок траг у историји и традицији нашег народа. Манастир Светог Николе има посебан значај за српску духовност и државност. Управо у овом манастиру, Свети Сава је 1219. године крстио првог верника Српске православн...
Мало је познато да се краљ Александар Карађорђевић пре 90 година, 9. септембра 1934. године, последњи пут обратио народу у Прокупљу, приликом освештавања споменика палим Топличанима у ратовима 1912–1918. године. Обрађање Краља Александра у Прокупљу 9. септембар 1934. Тог 9. септембра 1934. године, краљ Александар је, у пратњи војводе Косте Миловановића-Пећанца, архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Варнаве, председника Владе Краљевине Југославије Николе Узуновића и многих других државних званичника и угледних званица, дошао у Прокупље, у центар Топличког округа, да ода почаст и поклони се страдалим Топличанима у ратовима од 1912. до 1918. године, и том приликом открије споменик палим Топличанима. Према разним списима тога времена сматра се да је то био један од највећих догађаја у ондашњој држав и, где је присуствовало преко 40.000 људи. Краљ Александар Карађорђевић и Никола Узуновић на откривању споменика Топличаним...
Не могавши да гледа неправду која се чини једној малој земљи и народу на брдовитом Балкану, млади дански лекар, Вилијам Теодор Мелгард, одлучује да се упути у Србију и да свој допринос у хуманитарном раду. Стигавши у Србију др Мелгард се ставио на располагање српској Врховној команди, која га распоређује за лекара Окружне болнице у Књажевцу, 26. јуна 1915. године и поставља га за управника исте. Након окупације Књажевца др Мелгард се јавља управнику војне болнице у Сокобањи, где наставља своју хуманитарну мисију. Заједно се са српском војском повлачи до Призрена, где је због болести морао да остане. Након кратког боравка у Призрену одлази у Скопље, захваљујући свом страном држављанству Вилијаму су Бугари дозволили да ради у бугарској болници у Скопљу, чак су хтели да га са болницом пошаљу у Бугарску али је он одбио, молио је да га упуте у Србију, што су Бугари и учинили, убрзо се нашао у Нишу, јуна 1916. године у коме остаје до децембра 1918. године. Суочен са тешким положајем Србије н...
Коментари
Постави коментар
Hvala! Uskoro će biti objavljeno.