Зашто заборављамо своје победе-Бој на Плочнику

Чини се да Српски народ углавном воли да слави и пати за својим поразима, па чак и своје тешко извојеване победе претвори у сопствене поразе. Често се запитам зашто се више пажње посвећује нашим поразима, него нашим славним победама? А све наше победе су мукотрпно извојевали наши преци, које требамо поштовати и поносито обележавати. Једна од славних победа наше историје, која је заборављена јесте и битка (бој) на Плочнику, која се догодила у јесен 1386. године.

Данас, и после  VI векова постоје спорења да ли се ова битка заиста догодила или је само мит? Као да неко намерно жели да потисне победе Српске војске у заборав. Водећи се девизом „Оно што се не запише, као и да се није догодило“, решио сам да напишем пар реченица о ономе шта сам чуо од својих предака и оно о чему се прича у Топлици, а односи се на славну победу Српске војске на Плочнику под командом кнеза Лазара 1386. године.

После Маричке битке 1371. године, и све већих надирања Османске војске на српске територије, након пада Ниша и Пирота, на удару Османлија  нашла се и тереторија којом је владао српски кнез Лазар, у народу позната под именом „Лазарева Србија“или "Моравска Србија". 

Одбијајући ултиматум турског султана Мурата, да му се покри и да његова војска прође кроз његову територију идући према северу, где би му за узврат султан гарантовао независност, кнез Лазар је донео одлуку да се супростави Османској војсци и постави се као брана хришћанској европи од ислама, жртвујући тако свесно себе и свој народ.

Одбивши Муратов ултиматум, Османска војска се упутила према Крушевцу, тадашњој престоници Лазареве државе. Мудри кнез Лазар, како се прича, ангажовао је дрвосече како би запречили пут код села Белољин и усмерили Османску војску  према плочничком пољу, иначе плочничко поље је окружено планинама са севера, запада и југа само је са истока отворено, што је мудри кнез Лазар искористио да направи заседу, опколи Османску војску и потуче је до колена. Прича се да је у овој бици рањен и Милош Обилић, славни српски витез, који ће у бици на косову пољу три године касније убити турског султана Мурата.

Српска победа на Плочнику је привремено зауставила продор турске војске, која је морала да се повуче и консолидује своје редове. Три године касније узимајући у обзир Лазареву војну тактичку мудрост Турци бирају равно косовско поље за нови окршај са Србима.

О боју на Плочнику и Српској победи се из не знам ког разлога упоште не говори, чак се и не спомиње, да ли је то проклество Србије да се порази славе, а победе скривају?

Да је победа на Плочнику била значајна за целокупну Европу тада, говори и податак да је прича о боју на Плочнику дошла са Француског двора, а њу је забележио Жан Франсоа из разговора са Лавом VI, петим краљем Јерменије.