Сећање на једну од хериона Топличког устанка Јелену Шаулић
Жене су у Србији одувек биле носиоци развоја и просперитета. Зато је и настала народна изрека "Жена је стуб куће и породице." Оне су одувек биле уз своје очеве, браћу, мужеве, у добру и злу, у рату и слободи!
Сетимо се једне див јунакиње и забрањене хероине Топличког устанка!
Рођена је 1896. године у селу Јунча До, подно Дурмитора, као најмлађе од петоро деце у породици свештеника Перка Шаулића. Описивали су је као крупну девојку црне косе, продорног погледа, бритког језика и изузетне лепоте. Због сукоба са краљем Николом њен отац био је принуђен да са породицом напусти Црну Гору и пређе у Србију, у Медвеђу.
Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану, а четири дана касније букнуо је Топлички устанак. Међу Србима, који су се подигли против бугарског зулума, били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом. Придружују се устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини.
Вешта с пушком, а још више с бомбом, Јелена је била страх и трепет за непријатеља широм Радан планине по којој је војевао њен Гајтански одред.
У дневнику који је водила, остале су забележене њене речи:
„Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајонетима, тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла”.
По завршетку Првог светског рата Јелена се удала за свог ратног друга, војводу Бошка Бојовића и са њим засновала породицу у Пљевљима, где је наставила да ради као учитељица.
Нажалост, од последица рањавања, тешког војевања и исцрпљујућег четовања 1917. и 1918. године, Јелена се убрзо разболела и умрла 21. марта 1921. године у двадесетшестој години.
Посмртно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима за изузетну храброст.
Коментари
Постави коментар
Hvala! Uskoro će biti objavljeno.