Сећање на једну од хериона Топличког устанка Јелену Шаулић

Жене су у Србији одувек биле носиоци развоја и просперитета. Зато је и настала народна изрека "Жена је стуб куће и породице." Оне су одувек биле уз своје очеве, браћу, мужеве, у добру и злу, у рату и слободи!

Сетимо се једне див јунакиње и забрањене хероине Топличког устанка!

Рођена је 1896. године у селу Јунча До, подно Дурмитора, као најмлађе од петоро деце у породици свештеника Перка Шаулића. Описивали су је као крупну девојку црне косе, продорног погледа, бритког језика и изузетне лепоте. Због сукоба са краљем Николом њен отац био је принуђен да са породицом напусти Црну Гору и пређе у Србију, у Медвеђу.
 

Бугари су 17. фебруара 1917. године убили њену мајку Стану, а четири дана касније букнуо је Топлички устанак. Међу Србима, који су се подигли против бугарског зулума, били су и свештеник Перко са ћерком Јеленом. Придружују се устаничким четама Косте Војиновића на Радан планини.
Вешта с пушком, а још више с бомбом, Јелена је била страх и трепет за непријатеља широм Радан планине по којој је војевао њен Гајтански одред.

Након пропасти Топличког устанка, заједно са оцем и групом устаника Јелена Шаулић прелази у Црну Гору, где се прикључују комитској чети војводе Бошка Бојовића која је по Дурмиторским врлетима ратовала против аустроугарског окупатора. Од храбре учитељице нису стрепели само окупатори, већ и комите којима борба за слободу није била једини циљ, већ су комитовали и због пљачке.

У дневнику који је водила, остале су забележене њене речи:
„Сматрала сам да чиним једну свету и племениту дужност. А вазда сам желела да умрем само као достојна Српкиња. Па и под непријатељским бајонетима, тој би се смрти насмејала и без успреге и страха на сусрет изашла”.

По завршетку Првог светског рата Јелена се удала за свог ратног друга, војводу Бошка Бојовића и са њим засновала породицу у Пљевљима, где је наставила да ради као учитељица.
Нажалост, од последица рањавања, тешког војевања и исцрпљујућег четовања 1917. и 1918. године, Јелена се убрзо разболела и умрла 21. марта 1921. године у двадесетшестој години.
Посмртно је одликована Карађорђевом звездом са мачевима за изузетну храброст.

Коментари

Постави коментар

Hvala! Uskoro će biti objavljeno.

Популарни постови са овог блога

Комадант Гвозденог пука инспирација за настанак чувене корачнице "Марш на Дрину"

Слика
Милоје Стојановић -Брка и Станислав Бинички Ретки су они који нису чули за композицију Станислава Биничког „Марш на Дрину“, али је мало оних који знају како је она настала и коме је заправо посвећена. Када је донета одлука о почетку ослобађања „Старе Србије“ од Турака 1912. године, један од око стотину пукова, колико је тада бројала српска војска, најбрже је мобилисао свој састав. Био је то Други пешадијски пук, I позива, Моравске дивизије „Књаз Михаило“, састављен углавном од регрута из прокупачке пуковске области. Доказавши своју храброст у два балканска рата, Други пешадијски пук „Књаз Михаило“, од Брегалничке битке познатији као „ГВОЗДЕНИ ПУК“, од српске Врховне команде 1914. године на почетку Првог светског рата, добија важан задатак, да штити кључни положај према селу Текериш. 15. августа 1914. године делови српске Комбиноване дивизије I позива наишли на аустроугарске извиднице улогорене на падинама планине Цер, где долази до првог сукоба између српске и аустроугарске војск
Прикажи све

106 година од страдања Војводе Војиновића

Слика
Младић из угледне породице , школован у Бечу, пред којим је била веома успешна трговачка каријера, ни часа није часио када су се огласила црквена звона и сеоска клепетала најављујући   почетак Првог светског рата, одмах се се ставио на располагање својој отаџбини као добровољац. По пријаму у добровољце распоређен је у Јадарски четнички одред, под командом Војина Поповића – славног Војводе Вука. Заједно са Војводом Вуком и Јадарским одредом , млади Коста Војиновић, учествовао је у борбама на Дрини, у Мачви и у одбрани Београда. За испољену храброст од С рпске в рховне команде добио је чин резервног потпоручника. Слом срспке војске и поробљавање земље затиче младог Војиновића у Косовској Митровици, где је видао рањену ногу из борбе на Власини. Када се опоравио, захваљујући добром знању немачког језика и радећи као шпедитер за песак, Коста убрзо почиње за обиласком виђених људи и формирањем покрета отпора. Због његовог јавног деловања окупационе власти су покушале да га ухапсе али ј
Прикажи све

Последње обраћање Краља Александра Карађорђевића народу десио се у Прокупљу

Слика
Ретко ко зна да је  Краљ Александар Карађорђевић на данашњи дан 9. септембра  1934.  године, своје последње обраћање народу имао у Прокупљу, приликом освештавања споменика палим Топличанима у ратовима 1912-1918. године. Обрађање Краља Александра у Прокупљу 9. септембар 1934. Тог 9. септембра 1934. Краљ Александар је у пратњи Војводе Косте Миловановића-Пећанца, архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патријарха српског Варнаве, председника Владе краљевине Југославије Николе Узуновића и многих других државних званичника и угледних званица дошао у Прокупље, у центар округа Топличког, да ода почаст и поклони се страдалим Топличанима у ратовима од 1912 до 1918. и том приликом открије споменик палим Топличанима у ратовима 1912-1918. Према разним списима сматра се да је то био један од највећих догађаја у ондашњој држав и, где је присуствовало  преко 40.000 људи. Након литургије у цркви светог Прокопија, која је у то време обележавала  хиљадугодишњицу  свог
Прикажи све