Вековима су се људи борили за право да сами одлучују о животу у својој средини, како ће изгледати њихово место, коме ће припасти одговорност за управљање заједничким ресурсима и како ће се ти ресурси користити. Тежња ка већој независности од централне власти и снажнијој локалној самоуправи увек је била знак буђења демократске свести.   Данас, када то право имамо, често га потцењујемо.   Иако су сви избори важни, избори за локалне представнике су сигурно најважнији, јер гласањем преносимо свој лични суверенитет на онога ко ће у наредном периоду доносити одлуке у наше име, а тиме и директно утицати на квалитет нашег живота. Квалитет живота у месту у којем живимо, као и живот наших суграђана, зависе од тога ко ће доносити одлуке и како ће их спроводити.   Можда више него републички, локални избори заслужују нашу пажњу. Посебно избори за месне заједнице, јер су то избори где се кандидати бирају именом и презименом, познати су по свом раду и ауторитету, и њихова одговорност је...

У Србији већ дуги низ година постоји не поверење грађана у изборни процес. Честа су мишљења и основане сумње у могуће злоупотребе током самог чина гласања, који се одвија под великим велом тајности, без довољно контроле и транспарентности. Управо због тога, политички актери оправдано сумњају у регуларност избора. Како би се обновило поверење грађана и унапредила транспарентност, неопходно је модернизовати изборни процес и увести низ мера попут формирања професионалних бирачких одбора, инсталирања камера на бирачким местима, дигитализације бирачких спискова и обавезног скенирања записника након завршетка гласања. Професионални бирачки одбори били би састављени од три стална, стручно обучена члана, чији би рад био јасно регулисан правилима. Таква структура значајно би смањила могућности злоупотреба и манипулација. Поред професионалних чланова одбора, додатни надзор пружали би представници политичких странака, група грађана и невладиног сектора. Њихово присуство било би додатна гаранција ...

Нема лепшег годишњег доба од пролећа, нити лепшег животног периода од детињства. Пролеће 1999. године остало је у Србији упамћено као једно од најтужнијих и најнесрећнијих у њеној историји. Прошло је двадесет шест година откако је на тадашњу Савезну Републику Југославију, противправно и без одлуке Савета безбедности, извршена војна агресија најмоћнијег војног савеза – НАТО пакта – над једном сувереном државом. Те године, моји вршњаци и ја жељно смо ишчекивали прве пролећне дане после дуге и хладне зиме. Радовали смо се лепом времену како бисмо трчкарали по ливадама и уживали у безбрижним дечијим играма. Али, то пролеће било је потпуно другачије. Данима се причало да ће нас „бомбардовати неке чике“. Државна телевизија даноноћно је емитовала родољубиве песме које су нама, деци, биле занимљиве и које смо радо певушили. Старији нису делили наш ентузијазам, јер су слутили каква ће нас несрећа задесити. Убрзо су почели пристизати позиви за војне вежбе, а страх међу одраслима пост...

На данашњи дан, пре 79 година, 13. марта 1946. године, у месту Ундруља код Добрунске Ријеке (општина Вишеград), заробљен је ђенерал Драгољуб Дража Михаиловић , први герилац поробљене Европе.  Приликом заробљавања, у акцији коју је нешто после поноћи извела специјална јединица Озне, погинули су мајор Драгиша Васиљевић, командант Вишеградске бригаде Југословенске војске у Отаџбини, као и његови саборци Благоје Ковач и Никола Мајсторовић. Ђенерал Михаиловић је у монтираном процесу у Београду (10–15. јул 1946.) осуђен „у име народа“ од стране комунистичке власти на смрт стрељањем, губитак грађанских права и конфискацију целокупне имовине. И ако је у рату је више пута спасао живот Јосипу Брозу Титу, који му је „захвалио“ суровом смрћу. Смртна казна извршена је тајно, 17. јула 1946. године. И данас се не зна место на коме је ђенерал погубљен, али страх и срамота комунистичких злочинаца још увек не дозвољавају откривање истине о његовом гробу. Убивши Дражу, убили су и слободну Ср...

Када су зазвонила црквена звона и почела да одјекују сеоска клепетала, означавајући почетак Првог светског рата, младић из угледне српске куће није часио часа да стане у одбрану своје домовине. Школован у Бечу, пред којим је била сјајна трговачка каријера, млади Коста Војиновић одмах је приступио српским добровољцима и ставио се на располагање српској војсци. Примљен међу добровољце, млади трговац Коста Војиновић распоређен је у Јадарски четнички одред под командом славног Војводе Вука – Војина Поповића. Са Јадарским одредом и Војводом Вуком, Коста Војиновић је започео своје војевање на Дрини, наставио кроз Мачву и учествовао у одбрани Београда. За испољену храброст у биткама, Српска врховна команда унапредила га је у чин резервног потпоручника. Слом српске војске и окупација земље затекли су младог Косту у Косовској Митровици, где је видао рану на нози задобијену у борби на Власини. Након опоравка, користећи своје знање немачког језика, запослио се у шпедицији песка, што му је о...