Рукатка (рукајче) – симбол косаничког и горњoтопличког краја

Српски народ је јединствен по много чему, већина данашњих народа се не може похвалити славном историјом и вековним обичајима као Срби. Постоји доста обичаја који српски народ издвајају од других. Поред обичаја који су каратеристични за целокупну нацију постоје и они који су особени за одређено подручије.

Један од обичаја који је каратеристичан за подручије косаничког и горњотопличког краја, јесте испијање велике чаше ракије (изнад 1 dl) у народну познате и од милошти зване „РУКАЈЧЕ“.

Нема прецизних података зашто се наздравља и пије ракија из велике чаше. Старији људи кажу да је то зато што у овом крају шљива добро рађа и ракије има доста, па је ред да се попије и наздрави из велике чаше, кажу: "Ми пијемо из велике чаше оно чега имамо највише, а то је ракија." У другим крајевима се углавном наздравља и пије вино из великих чаша, док се са ракијом наздравља из мале чаше (0,03 dl), међутим то није случај у овом крају. Овде се љута ракија (изнад 20 гради) наздравља и пије из малих чаша (0,03 dl), а мека ракија испод 20 гради из великих, од 1 dl па навише, неки домаћини служе рукатку и у кригли од 0,5 l.

Рукатком се наздравља и у добру и у злу и у жалости и у радости, не може се замислити здравица без рукатке чаше. У овим крајевима народ је гостопримљив, жели да испоштује госта, па тако важи правило ако гост оде трезан кући или не попије „рукајче“ нешто није уреду код домаћина, па и они гости који не пију ракију, труде се да попију барем једну велику чашу ракије, „трећу“, како не би увредили домаћина.

Није сва част у томе попити „рукајче“, већ како обичаји налажу да онај код кога је чаша одржи и пригодну здравицу (говор). Наздрављање велике чаше обично иде „Здрав си (каже се име коме се наздравља), а онај коме је упућена здравица одговара „Да си жив и здрав“ или „Бог ти дао здравље“. Здравица има и посебан значај, јер када ти неко наздрави тим чином исказује поштовање према теби, па је зато „срамота“ да не попијеш здравицу, нарочито ако она долази од стране домаћина.

Данас су се многи обичаји променили и модификовали, али „рукајче“ и даље одолева новом времену модернизације. Надам се да ће се овај обичај одржати упркос надолазећем таласу глобализације и да ће се сачувати.

Док је рукатке и даље ће се чути песме на славама које певају весели гости, као што су :

„Ој ракијо, ој десетко, школо моја осмолетко.“

„Ој ракијо дванасет гради сад ће срце да проради...“

„Домаћине дико наша где је теби већа чаша..“

„Домаћине што си дете, где је теби чаша од вегете.“