Отац ослободио Топлицу, син посветио најчувенију корачницу команданту Гвозденог пука

Кажу да ивер не пада далеко од кладе! Прави пример за то је породица Бинички, која је оставила дубок траг у историји Србије, а и саме Топлице.

Вероватно су сви чули за чувеног пуковника Стевана Биничког и његовог још чувенијег сина Станислава, али ретко ко зна да је управо подручје Топлице за њих имало посебну значајност.

Када је српска Влада донела одлуку да се крене у ослобађање српског народа од турске власти и да се држава територијално прошири према Југу, на челу Ибарске дивизије (крушевачке бригаде I и II класе чачанске бригаде), нашао се Стеван Бинички.

Бинички је рођен у Мушалуку, у близини Госпића, 20. децембар 1840. године, а умро у Београду, 28. април 1903. године.

Школовао се за инжењеријског граничарског техничара - официра у Италији и у Аустрији. У аустријској војсци се истиче 1866. године током битке код Кенигреца, у аустријско-пруском рату. Оставио је службу аустријског официра и на позив кнеза Михаила прелази у Србију, ставља се на располагање Српском кнезу и наставља своју брилијантну војничку каријеру. Учестовао је успешно у више поверљивих мисија, које му је поверио Кнез.

Положивши заклетву за српског поданика, 16. априла 1868, примио је српско држављанство и као инжењеријски поручник ступа у српску војску, где је постављен за командира III понтонске чете у Јасици (код Крушевца). У Јасици му се, у браку са Маријом бароницом фон Рехинген, 27. јула 1872. године рађа син Станислав. У Јасици и Ђунису остао је до 1874, а онда је унапређен у чин капетана II класе 1875. године и постављен за команданта понтонирског батаљона у Ћуприји.

У I српско-турском рату 1876/77, командујући крушевачким одредом Стеван се посебно истакао у борбама у Јанковој клисури, када је протерао Турке према Блацу и Куршумлији, па је 9. августа 1877 године био унапређен у чин капетана I класе, а 10. септембра у чин мајора.

Био је тешко рањен у боју на Адровцу, где је уз помоћ пуковника Рајевског одбија напад надмоћних турских снага. Током боја на Кревету извршеним противнападом преотима од Турака одсек Гребун-Рујник. Инжењер мајор постао је 10. септембра, а инжењер потпуковник 10. октобра 1876.

У II српско-турском рату Стеван Бинички командује Ибарском дивизијом (крушевачке I бригаде и II класе чачанске бригаде). Ослободио је Прокупље и Куршумлију 25. децембра, након ослобођења Прокупља 25. децембра Бинички формира куршумлијски одред.

1883. године Стеван Бинички је унапређен у инжењера пуковника, а 1884. године постављен је за ађутанта краља Милана. Сва три официрска чина добио је у рату, на бојном пољу, напредујући од капетана до пуковника.

Пензионисан је 1891. године као пуковник, али је 1895. године реактивиран и постављен за директора фабрике монопола дувана. Коначно је пензионисан 1900. године, умро је у Београду 1903. године где је и сахрањен.

За чувеног је Станислава Биничког, не треба превише трошити речи. Био је познати српски композитор, диригент и педагог. Сматран је највећим представником српске класичне музике.

Рођен је 27. јула 1872. године у крушевачком селу Јасика, где му је службовао отац Стеван, као инжењеријски поручник српске војске и командир III понтонске чете.

Одгајан у духу патриотизма и традиционалних вредности четрдесетодвогодишњи Станислав Бинички се у Великом рату као шеф војног оркестра нашао на првим борбеним линијама суочавајући се са патњом свог народа пред охолим и далеко надмоћнијим непријатељем.

Један догађај, један Пук у I светском рату или боље рећи један човек, оставили су на њега велики траг и навели га да напише своју чувену корачницу „Марш на Дрину“ и посвети је баш команданту Гвозденог пука. Комаданту чије Пук састављен пре свега од младића мобилисаних у Топлици коју је његов отац ослободио.

Димитрије Ђорђевић, војни музичар, ученик и пратилац Станислава Биничког, у својим записима пише, да је Бинички написао овај марш када је Комбиновани пук, под командом пуковника Миливоја (Милоја) Стојановића протерао преко Дрине надмоћнију аустроугарску војску.

Бинички је посебно био одушевљен храброшћу војника Гвозденог Пука и њиховим комадантом, пуковником Миливојем Стојановићем – Брком, који је заједно са својим војницима делио и добро и зло, увек био са њима у првим борбеним редовима.

Миливоје Стојановић Брка

Брка није био само врсан војник, био је велики човек и „отац“ својим војницима, о чему говори и једна прича из Колубарске битке.

Видно болестан Стојановић је лежао у болничком шатору, када је чуо вести са прве линије фронта, устао је из болничког шатора и кренуо на бојно поље, како би се придружио своме Пуку, својим војницима, својој деци. Болничари су му саветовали да одмора јер му је здравље било веома нарушено, он им је на то кратко одговорио: „Ја не могу да лежим овде, док тамо моја деца гину“.

У јуришу на Кременицу са својим Пуком, храбри комадант Миливоје Стојановић-Брка гине! Гине као херој, отац, родољуб и комадант на првој линији фронта.

Задивљен његовом храброшћу, родитељском понашању и војничком држању, Бинички своју композицију „Маш на Дрину“ посвећује команданту БРКИ! Како би подсећала генерације на неизмерну жртву једног човека према слободи која нема цену, на заједништво, солидарност, љубав, браство, пркос једног народа над далеко надмоћнијим непријатељем...

Ова корачница постала је саставни део репертоара српске војске, међутим она врло брзо стиче своју популарност у народу и постаје не само војна већ и народна композиција.

Посебну пажњу и посебност изведбе ова композиција имала је када је Дринска дивизија марширала кроз тек ослобођени Ниш, 12. октобра 1918. године.

„Марш на Дрину“ је први пут концертно изведен у Крагујевцу у згради садашњег суда, а дириговао је сам композитор Бинички.

Текст за ову корачницу написан је тек 1964, а написао га је познати српски дипломата, новинар и књижевник Милоје Поповић Каваја, у част обележавања педесетогодишњице од Церске битке.