Војвода Коста Војиновић – 101 година од погибије

Једна од великих људских несрећа јесте заборав. Кроз заборав често изгубимо оно што се вековима чува, понекад нам заборав однесе и сопствену бит, па тако заборавимо одакле смо и шта смо.

Често се у заборав стављају важни догађаји и учесници, које би ваљало поменути и којих се треба сећати. Да није било тих догађаја и њихових учесника, можда не би било ни данашњице, јер без прошлости нема ни будућности.

Један од догађаја који је засигурно обележио 20-ти век и сам „Велики рат“, догодио се баш у Топлици и њеној околини. Дуго скриван од јавности и по страни стављан Топлички устанак, једини устанак у Европи, који се догодио далеко од савезника, у непријатељској позадини на делу окупиране територије.

Оно на шта желим да подсетим у овим текстом, јесте на једног од славих војвода Устанка, који је свесно жртвовао свој живот у 26-тој години живота, пре 101. године, управо ту у Топлици у селу Гргуру. Војвода Коста Војиновић – Косовац.

Коста Војиновић Косовац

 

 

И ако се школовао у Бечу, и пред њиме стајала веома успешна трговачка каријера, млади Коста Војиновић се одлучио да помогне своме народу, да стане уз њега, да се бори за слобу, част и отаџбину.

Када су се поново огласила црквена звона и сеоска клепетала најављујући тако почетак Првог светског рата, Војиновић ни једног тренутка није оклевао, јавио се као добровољац у Јадарски четнички одред, којим је комадовао Војин Поповић – војвода Вук. Са одредом је учествовао у борбама на Дрини, у Мачви и у одбрани Београда. За испољену храброст добио је чин

резервног потпоручника.

Окупација га затиче у Косовској Митровици, где је видао рањену ногу из борбе на Власини. Када се опоравио, захваљујући добром знању немачког језика и радећи као шпедитер за песак, Коста убрзо почиње за обиласком виђених људи и формирањем покрета отпора. Због његовог јавног деловања окупационе власти су покушале да га ухапсе али је захваљујући својим доушницима успео да побегне и оде у планине из којих се никада више није вратио.

Први озбиљнији сукоб Ибарско – копаоничког одреда био је у месту Бабице, у септембру 1916. Када је одред Војиновића убио 30 бугарских жандарма. Окршаји са окупатором су били све учесталији, а народни бунт све већи, због окупаторског терора над недужним становништвом, што је ишло на руку борцима. Вест о оружаном отпору према окупатору у Топлици, убрзо је стигла до Српске врховне команде на Крфу, која одлучује да у Топлицу упути резерног поручника Косту Миловановића – Пећанца, како би испитао, извидио ситуацију и припремио заостале снаге за борбу када дође време, односно када се крене са пробојом Солунског фронта.

Коста Војиновић Коста Миловановић - Пећанац

Двојица Коста сатала су се 8. новембра у Куршумлијском селу Спанцу, али од самог почетка долазило је до мимоилажења око начина и вођења борби. Војиновић је хтео да се даље настави са борбама, а Миловановић да се придржава инструкција Врховне команде. Ипак 9 и 10 фебруара, на саветовању у кући Народног посланика Милутина Драговића у селу Обилић код Бојника, донета је одлука да се прогласи устанак и подигне народ на оружије.

И ако није био школовани војник, Војиновић је показао веома велико војничко умеће и лукавство. Веома храбар и предан свакодневно је био на положају са својим борцима.

Када је дошло до званичног гушења Устанка, 25. марта 1917. Војиновић се није предавао, са преосталим борцима свог одреда, четничко – герилским начином ратовања, успевао је да изненади непријатеља и нанесе му тешке губитке.

Војислав Илић Млађи о Војиновићу је записао следеће:

„У најстрашнијем часу искушења, кад живот грозним мучилиште поста.                Ко живи израз српског огорчења, искрсну витез Војиновић Коста!

Али како то обично бива, помогнутим домаћим издајницима и појединим Костиним саборцима, бугарске окупационе потере су успеле да га ране. Тешко рањеног његови саборци су га преносили даље и крили, док га најзад, 23. децембра 1917. окупатори нису открили у воденици у Гргурском потоку.

Гргурска воденица, место погибије Косте Војиновића

Борећи се до предпоследњег метка, Коста је испунио дато обећање, да се жив предати неће! Последњим метком је пресудио себи, није желео да се преда бугарском окупатору! Када је ушао у воденицу окупатор је поред Војводиног беживотног тела затекао цедуљу на којој је писало, да га сахране на месту погибије.

Његово беживотно тело на шинским колима Бугари су довезли у Куршумлију, где су га показивали народу, који је оплакивао славног Војводу, након тога његово тело су закопали у јарузи покрај воденице у Гргуру.

По завршетку Првог светског рата, резервни поручник Вукоје Тодоровић, Војиновићев ближи рођак по мајци, ескумирао је његове посмртне остатке и достојно их сахранио на гробљу поред гргурске цркве. Кости великог војводе и његових другова, уз све почасти, сахрањени су у парку поред гргурске цркве, 1940. године. Ту је српском војсковођи подигнут споменик какав доликује борцу за слободу, рад академског вајара Риста Стијовића.

Војиновићева дела нас упозоравају, да не требамо посматрати ствари од данас до сутра, и потчињавати се другима, само зато што су они можда тренутно јачи. Јер ствари као што су слобода, част, понос, достојанство немају... цену. Понекада пут којим идемо изгледа дуг и да никад нећемо стићи до краја, али се увек требамо запитати: Да ли је битна дужина пута којим идемо или његова исправност?